Evo baš danas sam poslala oglas u novine. Tražim jednog Skituljka! Ne mora da bude lep kao slika, zgodan kao maneken, samo da bude moj. Da me zasmejava i da bude spreman da na svako moje: ,,Idemo!” odgovori zveckanjem ključeva od auta. Da u tri sata iza ponoći sednemo u auto i tek na drugom semaforu odlučimo gde smo krenuli. Da naš auto bude naš stan. Da obiđemo pola ove plave kugle, spavamo pod francuskim zvezdama tamo negde malo južno od Pariza, možda zalutamo u nekom mađarskom selu i izgubimo pola dana pantomimizirajući mađarskoj bakici koja je slučajno naišla da smo zalutali, jedemo makarone prstima na odmorištima po italijanskim autoputevima, doručkujemo grčke masline u podne… Da se smeje kad počnem da vrištim jer se na tri metra od mene nalazi pauk, koji je kriv samo zato što je pauk pa mu je priroda dala osam nogu, a to me plaši… Da ga nateram da tog istog nedužnog pauka ubije, pa da onda ronim suze za paukom…Da mu poklonim kamenčić sa neke španske plaže samo zato što mi je le i što je na sekun delovao čarobno, pa da on kaže: ,,Milice, draga, Dunav je pun takvih kamenčića…”, ali da ga ipak sačuva i vozi u autu jer ,,nije imao vremena da ga izbaci” i da me onda poljubi u nos jer sam blesava pa skupljam kamenje po Španiji i nosim ga u Beograd, a Dunav pun kamenja…
Takvom jednom skituljku sam spremna da dam svoje srce. Nije to mnogo. Ali je sve što imam.
Autor: Milica Galić ◊ Izvor fotografije: favim.com
