Tog dana je padala kiša. Svi su hteli sunčan dan, a meni je odgovarala jer sam bila na putu da možda uništim jedini hepi end u svom životu. Ikada.
Ne znam kako sam se odvažila na to, verovatno su se zvezde gore razmestile, a oblaci namestili tako da ne vidim jasnu sliku zašto je to tako. Kolena su mi klecala, a on je već bio ispred moje zgrade, lagano kuckajući prstima po volanu. Sranje. Nema nazad, tražila si, sad gledaj.
Imala sam određenu dozu straha. Da je to to, da kada prođu dva sata sve prestaje i nestaje i više se nikada nećemo videti ni čuti. Ili još gore, završiće se loše jer nismo ustanovili ko šta želi i svako očekuje ono što je i sam spreman da pruži. Ja nisam znala šta mogu da pružim i nisam znala šta on očekuje. Blago me je zabolela glava, a put od stana do izlaza iz zgrade kao da je trajao godinama. Ili su misli ubrzano letele kroz glavu. Nešto od ta dva.
Imao je osmeh od milion dolara i nije ga štedeo kada me je ugledao. Sreća živa, pa sam iskontrolisala noge koliko-toliko da ne primeti nervozu i blago drhtanje i nekako se smestila pored njega.
Tajac.
– Pa gde si ti? – pitao je zavaljen u sedište.
– Evo tu sam, pored tebe.
– Pa dođi ovde pored mene.
Privukao me je u zagrljaj. Mirisao je na čisto, na neko proleće, na neku planinu. Lako me je poljubio u obraz, vešto provukao prste kroz kosu i rekao mi da lepo miriše.
Nisam pitala gde idemo. Tišina je bila prijatna. Posle nekog vremena smo stigli pred kuću. Pravila sam se blesava i postavila pitanje:
– Ammm, stigli smo gde?
– Ovo je moja kuća. Tu živim.
– Aha.
– Nema potrebe da ti bude neprijatno, da se ustručavaš i plašiš neću ti ništa što ti ne želiš, ok? Pocrvenela si. – uštinuo me je za obraz.
– Aha. Verovatno da jesam.
Sedeli smo na suprotnim krajevima sobe, on na krevetu, ja na fotelji. Napolju je lilo kao iz kabla i bilo je hladno. Ali sam se ja tresla iz drugih razloga. Uvek je čitao sve što bih se trudila da sakrijem. Prišao je, smestio bradu na moja kolena i nežno prelazio prstima preko mojih listova.
– Hladno ti je?
– Malo.
– Hoćeš pod ćebe?
– Malo je nepristojno, prvi put sam ti u kući.
– Lutko, pusti formalnosti.
Uzeo me je u naručje i preneo na krevet, a ćebe prebacio preko oboje. Šćućurena uz njega sam slušala kišu, a srce je tuklo kao nenormalno.
– Neću ništa što ne želiš, zapamti.
– Mhm.
I posle nekih pola sata, opustila sam glavu na njegovom ramenu, a ruku smestila na njegov vrat.
I bi topli maj u kišnom danu.
tiktok.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.