Prekrivena si jutarnjom rosom,
obasjana prvim zracima Sunca,
zagledana si u daljine.
U haljini, sa žutim cvetovima,
kao ugalj crne kose, koja ti pada preko leđa.
Otvaraš usta lagano.
Posmatram kako ih skupljaš i pomeraš.
Iz njih izlaze neke teške reči,
ali ne – ja ih ne čujem.
Slušam lepet krila sa visina.
Slušam insekte.
Slušam škripu guma, negde dole na drumu.
Slušam glasove sa igrališta u blizini.
Slušam život kako se odvija.
Tebe sam pauzirao.
Slika si bez tona.
I to prelepa slika, u milion boja.
Divno je posmatrati te.
Kako si slatka kada si ljuta.
Zadihano grabiš vazduh.
Rukom tapkaš po kolenu.
Obrve su ti spuštene, oči blago sklopljene.
Umorna si…
Noć te je držala budnom.
Pila si neko crno vino, koje je godinama skupljalo prašinu u kredencu do vrata.
Slušala si neke balade, koje baš dugo nisi čula, ili nisi želela da čuješ.
Pojačala si muziku.
I smišljala si.
Smišljala si šta da mi kažeš.
Možda si hvatala i beleške – mogao bih se kladiti da jesi.
A zasigurno znam da si plakala, tu me ne možeš prevariti.
Znam jer su ti obrazi natečeni.
Dobro te znam uplakanu.
Znam i da si popila mnogo kafe od jutros, jer mirišeš na nju.
Znam i da te boli glava. I da bi je najradije spustila na moje butine.
Da je neka druga prilika…
Da su neki drugi uslovi…
I ja bih te prekinuo u izlaganju. Naslonio bih ti dlan na obraz.
Ti bi se kao fol pobunila, ali bi brzo odustala.
Onda bi mi uputila ono najvrednije što imaš.
Osmeh.
I ja bih te poljubio u ugao usana.
Onda bi se dugo grlili.
I zaboravila bi sve svoje beleške i psovke,
a ja bih zaboravio da postoji ostatak sveta.
Ali je pogrešan trenutak,
jer sam ja pogrešio.
Nije to samo čarka, posle koje jedemo kokice i gledamo film.
Posle koje odemo u moj stan držeći se za ruke.
Nije više tako jednostavno.
Ti si povređena.
Ja sam kriv.
Ipak si skupila snage da mi saspeš sve u lice, pa sam i ja morao skupiti snage da sve to čujem.
I došao sam.
Iz tuđeg stana.
Iz tuđeg zagrljaja.
I gledao sam u daljinu.
I pustio sam da me boli.
Ni približno koliko tebe.
I vikala si, nemoćna.
I pitala zašto.
I ćutao sam.
Nisam znao zašto.
Nisam imao pravi odgovor.
A onda si ućutala i ti.
Pa otišla.
Zvao sam te, ali su ti cipele na pertlanje brzo grabile put.
Zvao sam te i na telefon, milion puta.
I dugo bi zvonilo, a onda izbacilo.
Pa sam te potražio u stanu – uzalud.
I u autobusu broj 34.
I u prodavnici u kraju.
I u parku, u kom si često doručkovala, onako s nogu, kada kasniš.
I na putu do posla.
I u pesmama zaboravljenim u mom noćnom stočiću.
I u slikama sa putovanja.
I u baladama.
I u sećanjima.
I znaš li šta sam našao?
Samo tragove tebe i tvoje ljubavi rasute po čitavom svetu.
I krivicu.
Krivicu koju ni jedno vreme nije izbrisalo.
I tvoje pitanje “zašto” dok ti se vilica trese, a
na koje ti nikada nisam dao odgovor.
Nikada nisam saznao odgovor.
Možda je tako moralo, da bih te sklonio od sebe.
Možda ti nisam bio suđen, pa je bilo suđeno da pogrešim.
Ne znam.
Znam samo da posle tebe nisam živ, već samo postojim.
Znam da sam pogrešio što te nisam prekinuo u sred teških reči i na kolenima molio za oproštaj.
Nije bila greška samo to što sam uradio, ne.
Ja sam bio greška, a tvoja greška je bila što si volela pogrešnog.
I što si od malih ljudi imala velika očekivanja.
Tvoja greška je bila ljubav, moja je sve ostalo.
Autor: Anđela Češljarac
