Tamo gde počiva mi ruka,
na prelazu vrata i ramena,
tamo je mirna luka
zauvek moja i njena.
Tamo gde sunce se budi,
a ona još uvek spava,
tamo smo mladi i ludi.
Tamo je moja java.
Tamo gde mir vlada,
tamo gde dodir još peče,
na periferiji grada,
volimo se ko prvo veče.
Tamo gde joj misli razumem
i gde u dušu me zna,
tamo još voleti umem,
tamo sam voljen ja.
Tamo još uvek pleše
na prste izdignuta,
a oči joj se smeše,
čak i kada je ljuta.
I još mi prepričava dan,
dok mi na grudima leži,
a zamračen je stan
i sve je u ravnoteži.
Tamo gde miriše nana
gde joj je puštena kosa,
tamo je čitavog dana
sanjiva, moja i bosa.
Tamo gde sam se kajao,
gde mi je uzalud preštala,
gde sam u mestu stajao,
dok ona je za dvoje maštala.
Pogotovo kad noć me slomi
i ostanu krivnje samo
čitavo biće i svi atomi,
požele da opet smo tamo.
Tamo je ona tišina
koja mi danas treba,
na stolu flaša vina
i oči pune neba.
I možda je nostalgija samo,
uzalud se mučim da shvatim,
ali kad zažmurim je tamo
i čeka me da s posla se vratim.
Autor: Anđela Češljarac
pinterest.com
