Taksist

Bješe vidno nervozan, toliko da je već u prvih minut-dva vožnje dao sebi za pravo da Ibiševiću psuje majku nesposobnu i opisuje kako bi se senilna baba sa artritisom bolje otvarala kad Pjanke gurne loptu u prostor. Još je uz to svaki duel izgubio i bleji k’o tele na sve jednu sudijsku odluku.

–      Ma burazeru manekeni sve, eto. Neću da psujem puno, vidim fin si momak al da ti kaže Eka nešto – je*o bi ja njima mater. To se bolan ubi od para i ništa. Raja gore plaća karte, odvaja od usta da vidi one ublehaše kako se mrtvi vuku po terenu.

Nabraja on dalje Vedinu užu i širu familiju u raznim kontekstima, pljuje dok priča pa svako malo legne na sirenu jer mu ide na živce stara Vektra ispred nas, a ja na zadnjem sjedištu zaturio glavu u telefon.

Čudne su scenografije u kojima se odvijaju krajevi ljubavnih priča. Nikad to nije kao u pjesmama – dvoje se rastaju uz razgovor kraj rijeke, ona plače on je nježno ljubi ili kako već je Toma pjevao. U stvarnosti nema čarolije, samo te strefi poruka sred taksija dok se vraćaš sa još jedne katastrofalne tekme tvoje reprezentacije i uz to moraš slušati sav asortiman bosanskih psovki s’ Vratnika na pozadinu Halida Muslimovića – Ne troši suze na mene. Takvi su raskidi s ove strane stvarnosti. Prljavi, bez dostojanstva. Ljudi samo žele da što prije završe jedni s drugima i nastave živjeti svoj život kao da se ništa nije desilo.

–      Da ti ne pričam za Baždarevića svega mi. Pa konjina ćorava, jarane one izmjene Pape ni pijan ne bi napravio. Dobro, jesam mu ja prvi je*avo sve po spisku kad smo popušili od Nigerije al brate mili ovaj je amater. Majketi vidjel ti kad izvede malog Kodru? Pa kako bolan, eto kako?

Odlasci nikom ne padaju lako, čak i kada je ljubav odavno mrtva. Zato je najlakše sklepati poruku ili je čak samo naći na stranici „kako da najbezbolnije prekinem s njim/njom“, a zatim ugasiti telefon i kloniti se društvenih mreža na par dana. Kad čovjek razmisli, možda je to bolje od teških razgovora ili pokušaja da se objasni kako nije do tebe, kako si super ali nismo jedno za drugo i svih drugih replika iz uputstva za napredne korisnike kliše prekida.

–      Paša, izgledaš mi nasekirano. Ne bi rek’o da je do tekme a?

Dobacim mu kiselkasto uljudni osmijeh i telefon vratim u džep. Auto se ne pomjera već neko vrijeme a tridesetak metara ispred nas, par ljudi se šetaju kolovozom. Biće da je udes.

–      Ne bih rek’o da će ovo skoro care. Žuril ti se?

–      Nije baš da imamo izbora, opkoljeni smo autima tako da valja čekati.

–      I to što kažeš. Odakle si?

–      Odavde.

–      To ti po faci vidim, nego odakle si rodom?

–      Isto odavde.

–      Aha. Dole neđe jelde, po priči mi nisi iz Starog.

–      Nisam nisam, to već ne bih mogao sakriti.

–      Niđe bolan raje nema ko gore, pazi šta ti Eka kaže. Evo jutros ja poš’o na pos’o kad neki klošari razbili prozor na nekakvom golfu i izvlače radio. Vide mene, nasmiju se i kažu „kako ste čika Edheme“. Zamisli to. Kod nas su bolan i lopovi raja.

Još nisam siguran kako se osjećam. Nekakva čudna mješavina olakšanja i žaljenja, nekakav koktel od emocija kojeg ne umijem jasno sebi da objasnim. Miris nikotina u taksiju počinje da budi stare opsesije pa se vrpoljim u sjedištu tražeći ugodan položaj.

–      Jel problem ako ja ovdje izađem?

–      Nije jarane, što bi bio problem. Ja svakako nemam đe odavde a ti ako ti je frka, lagano opali pješke. Ovo do sad ti je pet i šeset.

–      Evo sedam, zadržite kusur.

–      Haj care, fala ti. Čuvaj se i ne deveraj puno oko gluposti. Biće žena.

Zatvorim vrata i preko ceste na drugu stranu, do Zemaljskog. Sarajevski taksista je galamdžija, na momente neuljudan ali je sve osim glup. Čovjeku izgleda da od svakog može sakriti šta osjeća i da nema toga koji može provaliti u njegove misli ali u Sarajevu – taksista je psiholog. Taj te pročita u dvadeset sekundi, tačno zna može li te zavrnuti i po tvom držanju i energiji koju mu uneseš u auto, u devet od deset slučajeva će pogoditi šta te muči. U svijetu su to šankeri koji kariranom krpom po pola sata brišu staklene čaše i izgledaju kao da ne slušaju riječ koji pijanci izgovore ali podsvijest im upija glasove poput spužve. Taksista je ovdje na višem nivou – njemu ne trebaš ništa ni govoriti.

Do benzinske vrtim kroz misli pravi odgovor. Šta uopšte čovjek da napiše u takvim situacijama? „Okej, žao mi je što je do toga došlo ali ako tako mora da bude, želim ti sreću sa drugim ljudima?“ Ili je bolje nešto tipa „Ovakve stvari se rade uživo ali razumijem da nemaš hrabrosti za to. Gledaj makar da nekad mahneš u prolazu“? Mušarkci obično strpaju svoj ponos u zadnji džep kad je ljubav u pitanju i spremni su reći i uraditi svašta jednom kad im prekid udari u ego. Otud silne ljubavne pjesme, svađanja, moljakanja i šta sve već ne priredimo nesretnim djevojkama koje samo žele da se riješe belaja.

Kod benzinske uđem u market, uzmem plavi Laki i prvu čokoladicu s reda. Na kasi ispred mene muškarac i djevojka. On ubaca u kesu nekog alkohola, čips i još par sitnica a ona gnjavi u ustima pogolemu žvaku i skrola lajkove po instagramu. Dečko plati, uzme je za ruku a ona samo krene kuda njegovi koraci vode, bez da skine pogled s telefona. Pozdravim kasira, platim svoje i klimnem glavom. Riječ nismo razmijenili. Izađem iz prodavnice, upratim kako ono dvoje ulaze u nekakav bijesan automobil i odlaze kraj Energoinvesta pa desno prema željezničkoj. Kroz crveno. Pređem cestu, zapalim cigaretu i brojeći korake razmišljam o potrošenom vremenu.

Prolazeći kraj Energoinvesta, u staklenom odrazu sada već bankrotiralog giganta gledam svoje konture. Udebljao sam se dovoljno da košulje ne vise na meni, brada je malo gušća a kosa rjeđa. Podočnjaci kako kad, ništa strašno. Okej, mogu proći. Cigareta mi kao i obično katastrofalno stoji ali je i dalje sisam kao da je u njoj odgovor na svako fundamentalno životno pitanje. Trebalo bi kupiti nove cipele, možda opet početi trenirati.

Noć se okreće oko Sarajeva, grad hvata tišinu i već sutra niko neće biti ljut na Baždarevića i reprezentaciju. Već sutra će se smišljati vicevi, ekipa s Vratnika će govoriti kako je Đeko levat i kako su mu palili klempe dok je igrao na Grbavici, dok će se grbavička raja kleti kako bi Grke namlatili tri nula samo da su igrali Stevo i Rijad – Željini momci. U gradu će se piti prve jutarnje kafe, taksista će šmekati mušterije oko katedrale a mi više nećemo biti zajedno.

U svakom prekidu postoje dvije strane priče, obje kilometrima daleko od istine ali univerzalana istina svakako ne postoji. Za friške je samce prekid izvor inata ili depresije. Trećeg nema.

„Čuvaj se i ne deveraj puno oko gluposti“, reče takstista. Možda i sav smisao života stane u tu rečenicu.


Autor: Adis Ahmethodžić