Veoma je čudno to kako neka mesta mogu da sadrže i najlepše i najbolnije uspomene. Kako u jednom trenu budu utočište i raj, a već u sledećem od njih skrivaš pogled.
Ima jedno takvo mestašce, daleko od očiju prolaznika, usamljeno, kao tajno skrovište zaljubljenih. Baš tu nekada se nalazio čitav jedan svet – njegov i njen.
Skriveni od drugih tu su mogli da se prepuste svojoj ljubavi, strasti, mašti, tu su mogli da se stope u jedno i tako borave satima. Ni kiše, ni oluje tu ih nisu mogle poremetiti…
pinterest.com
Kako stupe na to rajsko tlo, za njih je prestajalo da postoji sve drugo, bili su samo njih dvoje. I ništa im više nije bilo potrebno. Desetak metara ove zemlje, jedno veliko drvo koje im je pružalo zaklon i ta strast koja je među njima buktala.
Šta god da se dešavalo van granica ovog mesta, nije ih zanimalo, nije ih doticalo, tu su dolazili da zaborave na sve loše. I zaboravljali su.
Topeći se od miline u strasnim zagrljajima, gušeći jedno drugo poljupcima, šapućući najnežnije reči uz cvrkut ptica i žubor vode imali su svoju bajku.
Bili su glavni junaci, ona – nežna princeza koja traži nekoga da je voli i štiti i on – snažni heroj koji joj je sve to pružao.
Ipak, jednog dana heroj je postao antiheroj i čitava bajka srušila se kao kula od karata. Neko je odlučio da promeni kraj i ubaci neočekivani obrt.
Tog trenutka čarobno mesto je počelo da boli. Pogled na njega je pekao, a nogom tu više nisu kročili ni on ni ona. Zaraslo u šiblje i granje izgubilo je svu svoju lepotu. Ni traga nije ostalo od nekadašnjeg rajskog vrta, cvrkuta ptica, bistrog potoka, a veliko drvo neko je isekao, ili se samo od godina i tuge srušilo.
I samo sećanje a to kako je nekada bilo izazivalo je tugu, drhtavicu, bacalo u očaj. To mesto koje je nekada pružalo zaklon od svega lošeg sada je postalo zamka.
Baš poput heroja koji postaje antiheroj i ono je od utočišta postalo ono od čega se beži, što dalje, što brže, ono što se ne spominje.
Autor: Bojana Krkeljić
