Kasnim.
Farovi autobusa mi mute vid. Oslikavaju se u barama po asfaltu, a zatim se udaljavaju.
Još uvek stojim i posmatram ih, sve dok ne postanu samo tačke, nalik žaru cigarete u mrklom mraku.
Zatim hodam.
Kuda? – Ne znam.
Hodam bez cilja.
Buket crvenih, pokislih ruža bacam u metalnu kantu pored puta. Tu se zadržim par sekundi razmišljajući o njima, a onda ih ostavim da pate u tišini.
Večito kasnim.
Sećam se svog prvog dana škole.
Ranac mi je ramena vukao na dole. Bio je pretežak, a ja sam (po mišljenju lekara) bio previše mršav za svoj uzrast.
Hranite li ga? – pitali su moju majku.
Nisam ni znao da će to pitanje biti početak mojih plakanja nad tanjirom. Plakao bih sve dok ne pojedem zadnji zalogaj. Otac je sedeo u stolici preko puta moje i pomno je pratio svaki moj korak.
Tako je bilo i tog dana.
Majka mi je posle ručka spremila užinu i knjige.
Obukla mi je najnovije pantalone i stavila mi je tatin dezodorans.
Dugo me je grlila na vratima i suzdržavala se da ne zaplače.
Put do škole je trajao čitavih 10 minuta, a ja sam krenuo još ranije.
A onda sam na tom putu sreo komšinicu, koja me je zamolila da pričuvam njene kese, dok ona pazari još nešto.
U učionicu sam ušao zadihan, sa čokoladom koju sam zaradio u desnoj ruci.
Zakasnio sam.
Prvi put.
A onda sam kasnio svaki sledeći.
I stvarno nikada nije bilo mojom krivicom.
Samo sam loše sarađivao sa tim vremenom. Ono je mnogo žurilo, a ja sam voleo da zastanem i usporim.
Tako sam zakasnio i na matursko veče, u bioskop, na rođendan svoje sestre i na avionski let. Majka je imala običaj da kroz smeh kaže kako sam i sa rođenjem kasnio, jer joj je trudnoća zamakla u deseti mesec.
Ljudi oko mene su znali da kasnim, pa su uvek kretali kasnije od dogovorenog.
I retko su se ljutili. Prihvatili su to kao deo moje ličnosti.
A onda sam jednog dana zakasnio na predavanje. Sledeće sam sačekao na klupici ispred fakulteta.
Tada sam je upoznao.
Sela je tik uz mene i pitala da li smeta. Onda je iz torbe izvadila veliku knjigu crvenih korica i spustila je na krilo.
Prepoznao sam naziv i počeli smo priču o Tolstoju i o njegovom stilu pisanja.
Od Tolstoja smo stigli do kosmosa, a sa kosmosa smo prešli na globalno zagrevanje.
Završili smo na kafi.
A onda sam se zaljubio.
U njen pogled pre svega, u rupice na obrazima, u način na koji pomera ruke kada nešto objašnjava, u sve to što je bila.
I trudio sam se da ne kasnim kada je ona u pitanju. Stvarno sam se trudio.
Ali, koliko god ranije krenuo, nešto bi se isprečilo i ne bih stigao na vreme.
Još više sam je zavoleo kada sam shvatio da joj to ne smeta.
Šta više, uvek bi me dočekala sa osmehom.
– Da nije tvog kašnjenja nikada se ne bi upoznali – govorila je, naslonjena na moje rame.
Danas nam je dvogodišnjica veze.
Krenuo sam čitav sat ranije po prsten i buket ruža, da je iznenadim.
A onda sam, sasvim slučajno, zakasnio na autobus. Video sam ga kako pristiže na stajalište.
Ljudi su sklapali svoje kišobrane i spremali se da zakorače na stepenište.
Potrčao sam, u nadi da ću ipak uspeti.
Kiša je lila bez prestanka. Noge su mi bile potpuno mokre, ali sam tako želeo da stignem.
A onda sam je video…
U svoj toj gužvi i gunguli, ona je stajala tik uz vrata i izdizala se na prste, kao da pokušava nešto da dosegne. I pokušavala je. Ispred nje je stajao nepoznati muškarac sa plavom kapom na glavi. U prvi mah sam pomislio da je srela nekog prijatelja. I hteo sam da je dozovem, ali je onda uradila jednu stvar koju nikada neću zaboraviti.
Poljubila ga je. Strasno. Zaljubljeno. Kao da ljubi mene.
Stajao sam ukopan u mestu, bez snage da ispustim reč.
Vrata autobusa su se zatvorila i ona je nestala u daljini. Mladić joj je mahnuo, a onda je otišao nekim svojim putem.
Ja sam još stajao, jer kuda bih?
Da sam krenuo kasnije već bih bio na njenom pragu.
Kasnim…
Ceo svoj život kasnim.
Uvek sam za minut sporiji od vremena.
Uvek kaskam za trenutkom.
Samo sam danas došao tačno na vreme.
Na vreme da vidim zbog koga uzalud žurim.
Da sam samo sekundu zakasnio, možda bi rekla da, a ja bih možda poverovao u to.
Autor: Anđela Češljarac
