“Ponekad ceo svoj život posvetite nekoj želji za koju niste sigurni da će se ostvariti.”
Hodajući ulicama grada, gledam u ljude koji često pogled sklanjaju u stranu, a njihova lica bivaju ozbiljnija, dok se u očima može naslutiti strah i bol. Ljudi veruju da svaka osoba ulaskom u naš život ima svoje značenje i da se sve dešava sa razlogom.
Saznanje da ste Vi razlog nečijeg osmeha je ono što mene čini zadovoljnom, jer kad su ljudi oko vas srećni vaša sreća se udvostruči.
Verujem da neki slučajni dodir ili pogled, kao i ona romantična scena koju vidimo na ekranima jeste nečija stvarnost, koja je ovog puta zaobišla prolaznike.
Krećući se dalje, osim putanje i novih fasada nije se mnogo toga promenilo. Ljudi su žurili kako bi stigli na vreme na određeno mesto na kojima bi ih čekali ljudi sa kojima rade ili svakodnevno provode najviše vremena, ali često to ne budu bliski ljudi.
Mi odrasli uvek idemo, ali retko gde stižemo na vreme.
Imamo puno pitanja, a pronalazimo malo odgovora, često radimo i prekovremeno kako bi omogućili sebi bolji život koji uvek egzistira, pričamo u hodu, jedemo, odgovaramo na poruke i trudimo se da datume koji nas vezuju ne zaboravimo jer je to postalo ono što nas okuplja na jednom mestu. Dokaz da ne zaboravljamo jedni na druge, ali ipak nismo svesni da ništa nije zauvek.
Zamisli se i seti kada čuješ da:
“Ovaj život ne traje milion godina, već izvestan, ograničen broj petaka.”
Koliko će takvih nedelja proći dok nećemo imati vremena za one koji su imali dok smo učili da hodamo, pričamo, rastemo i šta je to što je najvažnije u životu?
Kada shvatite, više vas neće biti briga koji je dan u nedelji, da li ćete priuštiti sebi večeru u restoranu ili svom domu, neće vam biti bitno gde odlazite na letovanje već ko ide sa vama.
Veče je, krećem ka svojoj kući jer mislim da me ovog puta čeka neko kome treba reći: hvala ti za sve i volim te.
Autor: Zorana Raković
