Čekam da se odnekud pojaviš, iako znam da taj film neću gledati.
Nije do magle, tvoji zraci bi uvek našli način da budu vidljivi.
Do prošlosti je. U njoj sediš, dok ja nezaustavljivo koračam suprotno odatle.
Jer to tako mora.
No, ipak zamišljam scenu kako te slučajno srećem,
kako završavam medju dugačkim rukama što zemaljsku kuglu mogu obuhvatiti,
kako se još uvek mogu osetiti tragovi tvog omiljenog parfema koji si naprskao jutros,
zamišljam da se još uvek sećam tog mirisa od koga srce načisto pomahnita.
“Sveža ti je ova Lacoste majica, drago mi je da je i dalje čuvaš”, rekla bih.
Iako možda sada nekoj ženi, meni nepoznatoj, služi kao spavaćica.
Sedoh pokraj kuće, gledam našu sliku, pošto nam zajedničko više ništa nije ostalo.
Vetar je još odavno odneo pepeo svih naših različitosti.
A, doista, čini se kao da je bilo nedavno.
Odlazio si, koračajući još uvek svežim trotoarom, stoga zabeležio trag za života.
Sujeta mi nije dozvolila da ti kažem da ipak mislim da su sva tvoja predavanja bila opravdana.
I da bih ti, pre svega, rekla izvini.
Autor: Katarina Dinić ◊ Izvor fotografije: thoughtcatalog.com
