Noć je bila teška… Teška poput loše vesti. Pritisak u vazduhu je slamao i najsnažnija srca. Mnogi su se molili za pomoć, jer nisu znali šta bi drugo činili, a neki… A neki su već odavno prestali, nakon što su shvatili da niko ne odgovara i da su sasvim sami – on je bio samo jedan od njih, samo jedan od mnogih prepuštenih surovoj sudbini.
Drhtao je. Strah mu je tresao mišiće – to je bilo potpuno van njegove kontrole. Ležao je sklupčan u čošku raskošne prostorije opremljene pozlaćenim nameštajem, ali nije ni primećivao bahatost kojom je zračila. Bio je suviše uplašen da bi bilo šta registrovao osim straha koji je prožimao njegovo čitavo maleno biće.
Kada su se velika, bela, zlatom nagizdana vrata otvorila, dečak je skliznuo još dublje u ćošak, a kada je kroz njih kročio biskup, gotovo da je i vrisnuo. Biskupu je to izmamilo osmeh na lice. Zatvorio je vrata za sobom i lagano koračao ka dečaku zadovoljno se smešeći. Uzbuđivao ga je strah njegovih žrtava. Činio je da se oseća moćnim. Znao je da je nedodirljiv. Samo bi ga sam Bog mogao zaustaviti, ali ako do sad nije, veoma je velika verovatnoća da ili ne postoji ili ga jednostavno nije briga. Međutim, nije mu promicala činjenica da Gospodu, ili barem široko rasprostranjenoj veri u njega, treba da zahvali za svoju moć i bogatstvo, bez obzira što nikad baš i nije bio neki vernik – to je smatrao najvećom i najurnebesnijom ironijom univerzuma.
„Danas je tvoj srećan dan, dečače. Danas žanješ Gospodove blagoslove i imaš čast da provedeš celu noć uz mene, jednog od njegovih najodanijih slugu!“, izjavio je biskup raskopčavajući svoju raskošnu mantiju. Iako nije bio vernik kakvim se predstavljao, obožavao je da koristi Boga kao oružje, obožavao je moć koju mu je to davalo.
Dečak je počeo glasno da jeca i taman kad je hteo da mu podvikne da umukne, svetla su se ugasila i nastupio je mrkli mrak. Plač je prestao. Biskupa nije plašio mrak – znao je da je nedodirljiv, ali ga jeste ljutio! Kako je njegovo osoblje samo smelo da dozvoli da njegove odaje ostanu bez svetla?! I kako se to malo derište usuđuje da prestane da plače?!
Međutim, sekund kasnije kada je svetlost ponovo ispunila prostoriju, bes na njegovom licu zamenilo je iznenađenje. Umesto dečaka sklupčanog u ćošku, stajao je odrastao čovek crne kose i šarenih očiju, fiksirajući ga mrkim pogledom.
pixabay.com
„Ko si ti? Kako si ušao ovde? I šta si uradio sa mojim dečakom?!“, upitao je biskup nakon što je iznenađenje izvetrilo i ustupilo svoje mesto novom naletu besa i… Straha? Da li je on to zaista osećao strah? On, koji je do malopre bio toliko siguran u svoju nedodirljivost?
Crnokosi se prezrivo nasmejao. „Tvojim dečakom?“, procedio je sebi u bradu. „Znaš, ti si pravi knjiški primer uzroka zašto toliko ljudi poštuje religiju, ali prezire sveštenstvo. Gledam te i ne mogu da verujem da se nalaziš ovde, zaštićen novcem i uticajem koji crpiš iz Oca, umesto da goriš u njegovom paklu!“
„Ne znam ko ti umišljaš da…“
„TIŠINA!!!“, prostorija se zatresla pred glasom crnokosog i iz njegovih leđa je izleteo par ogromnih krila, perja crnog kao ugalj.
„Deus meus!“, bez glasa je izgovorio biskup, sada bez sumnje prestravljen.
„Tvoj Bog nije ovde, a čak i da jeste, čisto sumnjam da bi stao u tvoju odbranu!“, procedi šarenooki anđeo, polako koračajući ka biskupu koji se posrćući povlačio pred njim.
„Molim te… Ti si anđeo! Nećeš valjda povrediti Gospodovog vernog slugu?!“, preklinjao je biskup, napokon pronašavši svoju veru.
Anđeo se glasno nasmejao. „Oh, dragi moj biskupe… Kao prvo, ti zaista nisi ničiji verni sluga – ti si samo jedno najobičnije samoživo čudovište. Kao drugo, nikada i nisam baš bio anđeo za uzor – uvek sam bio buntovan i svojeglav i uvek sam se borio za ono u šta JA verujem. I kao treće, ovo nema apsolutno ništa sa tvojim Gospodom, a ima sve sa nevinim ljudima koje je On ostavio na tvoju nemilost, ali koje ja neću!“
Biskup je još jednom pokušao da zamoli za milost, ali se molitva na njegovim usnama pretvorila u vrisak.
Autor: Miroslav Stojković
