Proveo je teških 12 sati na poslu. Dok je ulazio u stan zamišljen, umoran i razapet između razmišljanja o onome što je tog dana i onoga što tek treba da se uradi, primetio je kako sedi zamišljena za stolom, vrteći u rukama ključeve od stana. Znao je da nešto nije u redu, znao je da je nije prošlo, ali više nije znao kako da joj priđe.
Dodirnuo je sasvim nežno, kao da se boji da je ne povredi, da joj nekako ne naškodi, ali ona se nije ni okrenula. Nastavila je da gleda u prazno.
– Kako si provela dan?
Jedva je progovorio, kao da nije znao želi li uopšte da prekida tišinu.
Konačno se okrenula i pogledala ga zbunjeno, kao da nije ni primetila da je ušao. Odjednom je skočila i krenula da rasklanja stvari.
– Da, da! Bilo je Ok. Jesi li gladan? Spremiću ti nešto na brzinu.
Bio je gladan, ali nije mogao da razmišlja o tome. Želeo je samo da zna šta se događa, da joj pomogne, ali ona nikako nije pričala, pravila se da je sve u redu, a nije bilo.
– Često si nervozna i razdržljiva, ponekad se bojim da ću te zbog toga izgubiti. Voleo bih da znam šta se sa tobom dešava.
Prošaputao je, ne želeći da izazove svađu ili bilo koju burnu reakciju. Uzdahnula je umorno, prišla mu i stavila glavu na njegovo rame. Ćutanje se produžilo.
– Ne možeš samo ćutati kada pokušavam da dođem do tebe. To ništa ne rešava. Uvek imaš nešto da kažeš osim kada pričamo o nama. Nemaš čega da se bojiš, ne želim da se svađam, želim da sve bude u redu,
Ali, ona se nije bojala rasprave, nije strepela od svađe. Bojala se toga što, u suštini, i nema oko čega da se svađa sa njim. Nigde nije bilo njegove krivice. Nije umela da mu objasni, a i ne veruje da bi on to shvatio. Bilo je glupo i nezrelo, bilo je nerealno.
Problem je bio u njoj. Bio joj je centar svega, bio je za nju najvoljenije biće, bio je sve što je ikada želela od ljubavi.
Novi posao značio je i duže radno vreme. Sve više je bio odsutan. Na početku je bilo i podnošljivo. Kada bi otišao, čekala ga je pripremajući se za njegov povratak. Spremala mu je večeru, jer je znala da za ručak neće stići, a ona ne može ni da jede kada on nije tu. Krenula bi ranije iz stana da ga sačeka da završi s poslom, pa da zajedno šetaju i pričaju o proteklom danu. Ali, kako je vreme prolazilo to joj je bilo nedovoljno.
Sada, pošto je većinu vremena provodila sama, nije znala kako da se posveti sebi, znala je sve o njemu, dok je sebe potpuno zaboravila.
Stopila se sa njim, radila je samo ono što bi njega oduševljavalo, uživajući u tome da posmatra taj zanos i ushićenje na njegovom licu. Većinu vremena provodila je sa njegovim prijateljima, obilazili su njegovu rodbinu. A sada, nije znala kako bez njega, nije umela sama.
To je činilo nervoznom, počela je biti depresivna. Prestala je da mu se posvećuje, pitajući se kako da nešto promeni, kako da podseti sebe ko je bila pre nego što ga je upoznala, ali kako je vreme prolazilo sve je bilo teže. Postajala je svesna da joj je potrebno nešto više. Nešto što nije imalo veze sa njim, ali nije znala šta je to.
Voleći njega više od svega na svetu, prestala je voleti sebe. Zaboravila je šta želi, zaboravila je ko je ona zapravo.
Sve je to mučilo, ali nije mogla da mu kaže. Pomislio bi da je on ograničava, da ga više ne voli. Bilo je glupo, detinjasto i na kraju bila je to samo njena krivica. Trebalo je da mu kaže da je nemaštovita, da je nesnalažljiva, zavisna od njega. Pomislio bi samo da joj smeta to što radi toliko, osećao bi grižu savest, a nije bilo do njega. Ona je kriva što je ljubav pretvorila u takvo nešto, što nije znala da ne može večno funkcionisati na taj način. Nije shvatila poentu zajedništva, mislila je da će tako zauvek biti srećni, jer ona je bila.
Zagrlila ga je još jače i uspela samo da izgovori.
– Sve je u redu, ne brini. Volim te.
Izvor fotografije: www.pinterest.com
