– Ih, pa gde baš za njega zauzetog da pitaš?
– Pa dobro, nije kao da mu na čelu piše, al’ nisam ni iznenađena.
– I gde se od svih za njega najlepšeg uhvati, što ne pita za nekog grdnijeg?
– …
– Nema, sve ste iste. Sve biste vi Breda Pita, a nije kao da ste sve Anđelina Džoli.
U sekundi sam se spremila da se poslužim bogatim arsenalom reči koje su mi nadolazile, a od kojih bi njega zabolela glava. Verovatno bi i coknuo i prevrnuo očima, ali sam se nekako iskontrolisala. Ugrizla za jezik. O nešto sam se saplela. O njegovu upornost u ideji da je najpametniji i da će me naučiti kako treba da živim, možda.
A došlo mi je da mu kažem da evo, zaista verujem da je prvi put videvši neku devojku samo na fotografiji pomislio kako je samo duhovita, iako reč jednu progovorili nisu nikada. Kako je po njenim očima znao da je iskrena, jer iskreni ljudi baš takvu boju očiju imaju. Ne daj Bože da mu se fizički dopala! Aha, malo sutra. Ne znam samo u kom paralelnom univerzumu.
Nego mi malo bilo dosta preganjanja oko ukusa o kojima ni sama sa sobom već godinama ne raspravljam, a kamo li sa drugima. I da podsećam ljude da šta god mi svi pričali, sve nas prvo privuče ono što vidimo, a to da li ću imati želju da pričamo o tome kako se kog đavola prodaju placevi na Mesecu, ili da ga zakucam za zid da više u životu ne progovori jer je tako bolje za sve, kada prvi put odemo na kafu, to je korak koji dolazi posle.
A ako sam ja ta koja pravi korake, onda ću im sama birati i redosled. I za to je umeo da me kritikuje.
– Sve si u pravu.
– Naravno da jesam, ženo! Moraš malo da spustiš kriterijume.
– Volim i ja tebe.
– Mrzela me da Bog da.
I tako mu nisam ispričala koliko sam tih svojih savršenih tipova precrtala posle nekoliko izgovorenih rečenica. Posle energije kojom su zračili, a koja baš nikako nije mogla biti prijatelj sa mojom. I da sam posle njih shvatila da se taj prvi pogled na njih dok ćute nikada više ne vrati kada jednom progovore i kad po ne znam koji put priznaš sebi da nije to to. Da im ništa ne vredi, ni savršen oblik lica, ni lepe ruke, ni veština uredno upakovanih reči sa mašnicom kao i ženama pre tebe, ni gestovi, ama baš ništa kad im ne veruješ.
A i da sam pričala, opet me ne bi razumeo. Ili mu ni to ne bi valjalo. Možda me ne bi ni slušao.
Jer jebiga, nisam Anđelina Džoli.
pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.