Suzana Bogdanović u poslednjih dvadesetak godina radi kao medicinska sestra na hirurškom odeljenju Opšte bolnice u Jagodini. Ipak, Suzana je osoba koju ne možete okarakterisati samo profesijom, jer se njena kreativnost i talenat prelivaju daleko van oblasti za koju se školovala. Ona je maštovit i umešan fotograf koji misli i emocije voli i ume da pretoči i u reči, a svoje, ali i tuđe talente kroz zanimljive tekstove obogaćene fotografijama predstavlja na sajtu “Fotopisija”.
O čemu smo sve razgovarali sa Suzanom, pročitajte u nastavku teksta. 🙂
Već više od dve godine uređuješ sajt “Fotopisija”, čiji nam neobičan naziv već sam po sebi razotkriva tvoje dve velike ljubavi – fotografiju i pisanje. Koliko dugo se baviš fotografijom i kako si uplovila u vode ovog interesantnog hobija?
Fotografiju sam otkrila i zavolela sasvim slučajno. Pre toga, imala sam kontakte sa ljudima koji se bave istom, ali mi nikada na pamet nije palo da ću i ja poželeti da se izražavam na taj način.
Najpre sam fotografisala mobilnim telefonom i volela sam da to podelim sa svojim Fejsbuk prijateljima. Komentari na moje radove bili su pohvalni, pa sam na nagovor supruga kupila profesionalni aparat, i dalje ne shvatajući šta će sve da usledi.
Šta je potrebno i(li) presudno da bi se napravila dobra fotografija: kvalitetna oprema, talenat, vežba, ili možda nešto četvrto?
Za mene je fotografija spoj svega toga. Oprema ne mora da bude skupa, ali ne treba ni upoređivati fotografije nastale mobilnim telefonom i digitalnim aparatom, što mnogi danas rade.
Ako imate dovoljno kreativnosti u sebi, volje da učite i vežbate, time ćete nadomestiti ono što nedostaje u tehničkom smislu. To je dovoljno za početak. Da, postoji i nešto četvrto… Mnogo strpljenja.
Šta se najčešće nađe ispred tvog objektiva – šta (i zbog čega) najviše voliš da fotografišeš?
Ono čime sam iznenadila sebe je moja ljubav prema portretima. Od iskusnih fotografa sam čula da se treba opredeliti za jednu, najviše dve oblasti, kako bismo u tome što radimo dali svoj maksimum.
Na Pokladnom maskenbalu u Svilajncu, u gužvi, fotografisala sam jednu divnu devojčicu – nisam znala ni kako se zove, samo sam pitala majku za dozvolu. Kada sam kasnije pregledala fotografije i videla sva ta lica, uslikana početnički, u brzini, preplavio me je neki poseban osećaj. Nisam mogla da verujem da sam ja to zabeležila svojim aparatom. Kasnije sam, sasvim slučajno, pronašla malu Zaru. Njena fotografija ima posebno mesto u mom srcu. Gotovo da mi je otvorila vrata portretne fotografije.
Ne umem da objasnim zašto volim da fotografišem ljude. Možda zato što je celi svet svakog od nas u našim očima.
Volim svima da dokažem da su fotogenični, da im pružim priliku da vide sebe kroz moje oči, onakvim kakvim se ne poznaju.
Neki su na početku nepoverljivi, a posle pitaju kada slikamo ponovo i zaista jedva čekaju. Takođe, trudim se da svako od njih ponese drugačiji kostim, da fotografije budu drugačije, jer je svako od nas priča za sebe.
U rubrikama “Foto priče” i “Kreativni izlog” upoznaješ nas sa običnim ljudima koje njihovi hobiji i talenti ipak čine neobičnim i nesvakidašnjim. Kako si došla na ideju da pokreneš ovu priču i gde “pronalaziš” osobe o kojima pišeš?
Uz fotografije koje sam delila na Fejsbuku, bilo mi je logično da dodam i koju rečenicu, kako bih navela naziv i karakteristike mesta koje sam obišla, kao i ljudi koje sam upoznala. Tako se rodila ideja o sajtu koji bi mi pružio dovoljno mesta da se raspišem.
Shvatila sam da mnogi često putuju u udaljene krajeve, a ovde ih okružuje divna priroda, koju nisu pokušali da upoznaju. Sem toga, setila sam se osoba koje svakodnevno srećemo u prodavnici, na ulici, a ni ne slutimo da su posebni po svom hobiju, poslu, nekim interesovanjima. Razočarana forsiranjem lažnih idola, rešila sam da skrenem pažnju na vrednosti koje svakako poseduju i ova zemlja i ovi ljudi.
U početku sam htela da pišem o ličnostima iz svoje okoline, ali taj krug je počeo da se širi kada sam otkrila interesantne osobe iz drugih, udaljenijih gradova. Nisam mogla da odolim da ih predstavim svetu, jer smatram da imaju šta da kažu, a i čemu da nauče i čime da oplemene druge. Neke od njih upoznala sam na društvenoj mreži, gde predstavljaju svoj rad, a većinu sam upoznala usputno i sasvim slučajno. Važno je da prepoznam da je ono što ti ljudi nose u sebi važno i lepo i da o tome treba da čuju i svi ostali.
Pored toga što promovišeš kreativce, na svom sajtu dala si prostor i onima koji se bave pisanjem, pa u okviru rubrike “Priče prijatelja” objavljuješ tekstove poznanika koji nemaju sopstvene blogove. Koliko je, po tvom mišljenju, važno na ovakav način promovisati i podržavati talente, i koliko zapravo svako od nas može da doprinese da se čuje o “malim” ljudima koji to zaslužuju?
Nekad me neki tekst ili nečiji sasvim jednostavan status na društvenoj mreži, napisan onako iz duše, toliko oduševi da poželim da ga sačuvam i delim dalje. Ima toliko pametnih i dobrih ljudi koje odlikuje skromnost, pa njihova dela prođu neopaženo.
Zatrpani smo ružnim vestima. Kultura ove zemlje se gotovo guši pod navalom njenih loših interpretacija i jeftine zabave. Ja sam sebi dala zadatak da stalno govorim o životnim vrednostima i kreativnim ljudima i to je moj skromni doprinos borbi protiv gašenja kulturnog identiteta. Možda se moj glas ne čuje baš daleko, ali bitno je da postoji. To daje podstrek tim “malim” ljudima, a i meni kao jednoj od njih.
Takođe, na “Fotopisiji” nam predstavljaš i svoje autorske tekstove, pre svega kratke priče, poeziju i misli. Koje su teme koje te inspirišu da stvaraš i koje u svojim pričama najčešće obrađuješ?
Ne postoji konkretna tema koju obrađujem. Sve je stvar nekog utiska koji nosim u sebi i prosto mi bude lakše kada iznesem svoja razmišljanja kroz napisano.
Koliko je zahtevno samostalno uređivati i održavati blog poput “Fotopisije” – biti fotograf, autor tekstova, intervjuista, urednik… Uspevaš li da se, s obzirom na poslovne i druge svakodnevne obaveze, posvetiš sajtu onoliko koliko bi htela?
Raditi sajt poput “Fotopisije” je zadovoljstvo, ali ume da bude prilično zahtevno. Od početka do krajnjeg izgleda jednog teksta ili fotografije prođe više dana. Ne volim da pratim trendove niti šablone. Radim po osećaju, pišem kad imam šta da kažem, fotografišem onako kako doživljavam tu osobu.
Uvek i sve može više i bolje, ali ja sam ponosna na ono što sam do sada uradila. Drago mi je kada mi se obrate nepoznati ljudi i kažu da je moj sajt zaista lep, što se ne odnosi samo na vizuelni već i tekstualni deo. To mi je motiv da nastavim dalje.
Da li su i na koji način celokupan rad na blogu i kontakti sa ljudima koje pritom ostvaruješ uticali na tebe i tvoj život?
Moj život pre i posle bloga nije isti. Upoznala sam mnogo interesantnih ljudi, a sa većinom sam u stalnom kontaktu. Svako od nas se drugačije kreativno izražava, ali nam je svima jasno da u sebi nosimo neke vidike koji su drugima neobični i nepoznati.
Pišući priče o njima i sama sam naučila nešto više o do tada za mene nepoznatim oblastima. Takođe, i kroz fotografiju sam neke osobe bolje upoznala, otkrila im taj segment koji nose u očima i pokretu. Svako od nas je kroz međusobnu saradnju naučio nešto o sebi. Zahvalna sam što mi se u životu ukazala takva prilika.
Da li si razmišljala o tome da svoja dela prikažeš široj javnosti i u vidu neke izložbe fotografija, ili možda knjige?
Razmišljala sam na obe teme, ali ne želim ništa da forsiram po svaku cenu. Svakako, trenutne prilike zbog virusa nikome od nas ne idu na ruku. Čekam neko mirnije i bezbrižnije vreme, kada će i raspoloženje biti na određenom nivou za tako nešto.
Već više od dve decenije radiš kao medicinska sestra u Opštoj bolnici u Jagodini. Kako izgleda raditi u zdravstvu uopšte, a posebno u ovo teskobno doba pandemije iz kojeg nikako da se izvučemo – koji su izazovi i teškoće koje nosi ovaj posao, i šta je, s druge strane, ono što u njemu ispunjava i čini ga vrednim truda?
Iskreno, do početka kovida, svoj posao sam shvatala kao i svaki drugi. Stoji da je i moralna i poslovna obaveza da se obavlja savesno. Sve ove godine provela sam radeći na hirurgiji, koja je prilično zahtevna, ali je sve vremenom postalo rutina.
Od jula 2020, sem kraćih prekida, radim na jednom od kovid odeljenja. Ono što sam u prethodnih dvadeset godina videla i doživela nije isto kao rad tokom ovih nekoliko meseci. Izazov je zadržati osmeh kada vam nimalo nije do njega, jer smo na tom mestu, sem pacijentima, svi u kolektivu podrška jedni drugima. Definitivno, svuda je teško, u crvenoj zoni i van nje. Život ne liči na onaj od ranije, ali mi je drago da sam na mestu na kome mogu da budem od pomoći. Ništa ne traje večno, te se tako nadam da ćemo uskoro živeti normalnim tempom.
Koja je glavna ideja ili misao koja te vodi kroz život, koja ti daje entuzijazam i volju da se trudiš i istrajavaš u ovom svetu koji je daleko od savršenog?
Koliko god bio ružan dan, znam da moram da ustanem i obavim skoro sve svoje obaveze. Tako je i tokom celog života. Postoje usponi i padovi, ali je po nepisanom pravilu zabranjeno da se odustane.
Ono što mi uvek daje motiv su interesovanja kojih imam za tri života. Po mom mišljenju, svako od nas treba da ima hobi. Neka je to čitanje, baštovanstvo, heklanje, vez, kolekcionarstvo, slikanje, gledanje serija, šta god. Bitno je da nam nešto skreće pažnju od ružnih vesti i misli, čini da budemo maštoviti i preduzimljivi.
Žao mi je što ljude koji imaju neki hobi svi prvo pitaju: „A šta imaš od toga?“, misleći na novac. Lepo je zaraditi, novca nikada dosta, ali veću cenu svakako ima ono zadovoljstvo sa kojim, kao sa priveskom na srcu, mnogo lakše hodamo kroz život.
Razgovarala: Dijana Jelenkov ◊ Autor fotografija: Suzana Bogdanović
