Kada bi se vrata njenog stana zatvorila za njim,
Sporo bi okrenula ključ u bravi
I još dugo stajala naslonjena na njih
Vazduh bi ostao ispunjen njegovim mirisom,
Njen krevet, njena kosa i koža.
Bila bi srećna što su se imali,
I tužna što je otišao, iako je znala
Da će već sledećeg dana ponovo doći
I to je ispunjavalo svaki atom njenog bića.
Ali ne i sutra.
Sutra joj neće doći na vrata i doneti joj cvet.
Neće je pitati kako je i kakav joj je bio dan.
Neće zajedno jesti sladoled i gledati “Treći kamen od Sunca”.
Iza njega sutra u njenom stanu neće ostati čaša na stolu,
Niti peškir u kupatilu koji ona čuva samo za njega.
Neće je zagrliti dok mu ona pakuje slatkiš da ponese kući.
Sutra se ona neće duriti na pragu dok se on obuva i sprema da krene,
Neće je grliti dok mu govori koliko je srećna sa njim.
Ona njega neće moliti da obuče onaj plavi džemper
Samo da vidi kako mu se lepo slaže sa očima,
Niti će se popeti na prste da ga poljubi.
A on nju neće staviti u krilo i proučavati njene kovrdže među svojim prstima,
Ni zagrliti je u snu, niti poželeti dobro jutro poljupcima.
Sutra će iza njega ostati zemlja u kojoj je odrastao,
Ona u kojoj nije više miran i svoj,
I ostaće jedna devojka
Koja će ga u grudima nositi svuda
I čekati da se on vrati,
Da je zagrli najjače na svetu.
I niko od njih dvoje neće znati
Da li je teže otići
Ili je teže ostati.
I koliko treba nedostajanja izdržati,
Da bi oni opstali.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.