Davno je bilo kada smo se zadnji put sreli. Vreme je donelo i odnelo toliko toga, svašta pomešalo, uspavalo nas za neke stvari, probudilo za neke druge. Više ne sanjamo isto, ne okrećemo se za istim stvarima, ne pominjemo iste ljude, ne gledamo iste izloge, bojim se da je i opseg zajedničkih tema relativno mali.
Glupo je bilo ne javiti ti se kada sam već došla u taj grad, to ide tako, možda iz poštovanja, neke nostalgije ili čak pomalo i radoznalosti. Kada vidim tebe vidim i ono što sam ja nekada bila. To i ne mora biti tako loše, možda se i setim nečega što je vredelo, a zbog mnogih događaja, situacija, samog života, ja sam zaboravila, potisnula.
Dok pričaš, ja te posmatram i pokušavam da nas bar na trenutak povežem, ali sve mi je više jasno da osim zajedničke prošlosti malo šta delimo. Bilo je lepo,moram priznati. Ta prva mladost, odrastanje, prvi izlasci, prvi dublji razgovori sve je to bilo emotivno i iz ove perspektive nežno, a to je ipak prošlo.
Biram da pričamo o prolaznicima, o vremenu, ne želim ništa dublje da podelim sa tobom, a i šta bih mogla. Svakako vidim da se ne razumemo, trudiš se da sakriješ začuđeni i pomalo osuđujući izraz lica dok ti pominjem neke nove ljude, svoje ludosti, čak ti i moj humor deluje pomalo preteran. Ne sviđa ti se što se lako iznerviram kad pričam o stvarima sa kojima se svakodnevno suočavamo, gužvi u pošti, nepristojnosti ljudi, mučenju oko traženja posla i na njemu. Znam da misliš da preterujem iako to jasno ne kažeš. Krenuli smo različitim putevima, ti lakšim ali daleko smirenijim, a ja izabrala da menjam svoj svet i da povremenom idem glavom kroz zid. Ne znam još uvek ko je bi u pravu, možda jednoga dana.
Smeješ se istim stvarima kojima smo se smejali pre mnogo godina, pričaš o istim ljudima kao i tada, a ja ih se slabo i sećam, izgubili su svaki značaj u mom životu. Centar svih tvojih zbivanja je isti kako i kada smo bili deca, a meni je sve to toliko daleko, da ne znam da li bih se ikada i mogla vratiti na tu tačku.
Ti uživaš u svemu tome i to me jako raduje. Nije problem u tebi što se više ne pronalazimo. Ja sam ta koja je otišla, da sam ostala verovatno bi svet posmatrali na isti način, crno bi nam bilo jako crno, a belo jedino prihvatljivo. Ja sam dodala sivu u svoj život, pa je pomešala sa ostalim bojama i sada više ništa nije jednobojno. Tebi je bilo draže i lepše da se zadržiš na sigurnom mestu, da se držiš onoga što imaš i da sačuvaš sebe od svih negativnih posledica stvaranja nečega novog.
Tebi uopšte nije loše, čak ti pomalo i zavidim jer deluješ ako ne baš srećnije, onda rasterećenije od mene. Ali, ipak vidim da ja tu više ne pripadam, i dobro je. Nisam stajala u mestu, išla sam, nekada pravim, nekada pogrešnim putem, ali sam se kretala.
Ja ću opet otići, a ti ćeš i dalje biti na tom istom mestu celog svog života. Ni za deset godina nećeš shvatati moje ponašanje, čudićeš se mojim izjavama i nećeš razumeti moje izbore jer ih tebi život nije ponudio.
Možda opet dođem u taj grad, opet poželim da te vidim, pa ti se javim, ali sada već sigurna da nam je daljina potpuno oduzela onu povezanost koju smo nekada imali, da nas je život prilagodio mestu na koje nas je smestio i da ćemo pričati o vremenu i prolaznicima, ali nikada više srčano i duboko, onako kao nekada.
Autor: Svetlana Antić
