-Ej, moram do grada, znaš? Je l’ u redu da krenemo zajedno za nekih sat vremena?
-Skroz.
-I ono, nemoj ovo da pišeš, važi?
-Mhm.
-Super. Idem da nam skuvam čaj.
Već duže vreme sam terala ove reči iz glave. One se pojave s vremena na vreme, postave jedno prosto pitanje i čekaju odgovor. A ja ih oteram do vraga jer me guše, jer mi se ne misli o njima i jer hoću da ih ostavim u nekom prošlom danu, gde i pripadaju.
Al’ danas su mi dodijale, pa sam se zapitala zašto li sam, za ime sveta, poslušala čoveka koji mi je tog jutra skuvao čaj. Kako to da stvarno nisam ništa od toga napisala? Nije me baš bio glas poslušne male. Zato mi je valjda i rekao da će tih dana pratiti šta pišem, ne bi li se uverio da sam njega ipak poslušala.
Kada sam konačno pustila sebe da se zapitam, shvatila sam da nisam ništa napisala ne zato što je neko tako hteo, već zato što tu nema šta više da se piše i kaže. Takve priče postale su pravi kliše i ispričane su toliko puta do sada, sa milion i jednom varijacijom na temu koje se uvek svedu na isto: na jedan korak napred i nazad dva za super sjajne male.
Zato što je svaka druga ili možda baš i svaka super sjajna mala imala takvu priču. Nažalost.
I zato što one već znaju ne može noć da traje večno.
Super sjajne male i same vide da taj momak, jebiga, nije za njih, al’ idu glavom kroz zid.
A u tom slučaju puca glava, zid ostaje nedirnut.
Zato što u tom odnosu niko tu nikome više ni za šta ne treba.
I jer im je kristalno jasno da će pored njegovog imena ujutru u glavi ispisati “propalo”.
One već znaju da takvi sebe stavljaju na prvo mesto, a ne njih.
A osećaju da su isuviše ranjive da bi se otrgle iz njegovih ruku.
Zato što znaju da čežnja može da bude opipljiva.
I vrlo dobro se nose sa onim osećajem kada opet poklekneš.
Jasno im je da greše puštajući ih da se igraju sa njima.
Znaju i to da oni neće doći onda kad ih one pozovu, već samo kad se njima ljubi.
I svesne su toga da oni nemaju jednu svoju malu, već više njih.
Naposletku, one znaju i da nikada neće prestati da sebe daju takvim ljudima, iako kažu da je to bio poslednji put.
Eto zašto nisam ništa od toga napisala. Nisam napisala kako je još jedna super sjajna mala umalo poklekla i sve što ide uz to.
Jer sve super sjajne male koje to dožive, sve to već odlično znaju.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.