Nastavak priče Boja sunca
Prošlo je ravno 10 godina od kada sam je sreo. Bio je novembar i grad je gubio boje.
Putovao sam tog dana.
I dok je voz napuštao železničku stanicu, znao sam da idem u pogrešnom pravcu. Ipak, bilo je kasno za promene. Voz je bio brži od kajanja.
Ona je, zasigurno, sedela na nekoj klupici i brojala je vagone. Pitala se da li će me na tren ugledati, ali nas je sreća, tada već napustila. Ja sam se pitao isto, mada znajući da to ne menja činjenicu da je više nikada neću videti. Ta činjenica me je, kasnije, budila iz snova.
Nisam znao mnogo toga o njoj, zapravo znao sam svega par stvari, ali dovoljno da se zaljubim. Možda u nju, možda u ono što je ona predstavljala.
Bila je bunt. Bila je žuta u moru sive. Bila je osmeh, onaj iskren, koji dugo nisam video. Bila je dete u telu odrasle žene. Bila je bistra, pričljiva, drugačija.
Tako je pamtim.
Bila je sve ono što sam ja oduvek želeo da budem. Bila je dovoljno hrabra da bude svoja. To me je u prvi mah uplašilo, a onda me je kupilo za čitav jedan život.
I milion puta sam, šetajući se hladnim moskovskim ulicama, sećao našeg prvog i jedinog susereta.
Pitao sam se šta bi bilo da sam ostao.
Da li bih je odmah poljubio? Možda bi i ona poljubila mene. Gde bismo prvo otišli? Na čaj od kamilice? Na klizanje? U moj stan?
Da li bi stvarno to bilo za zauvek, ili je već sledećeg jutra ne bih zatekao u krevetu?
Vremenom sam shvatio da nije važno koliko bi potrajalao. Shvatio sam da je samo trebalo da se dogodi.
Moskva je – te godine bila jako bučna i bližili su se praznici. Na ulicama su se ljudi konstantno mimioilazili i obilazili i bilo je nemoguće bar na pet minuta biti sam.
Moskva je – te godine, trebalo da postane moj dom, a desilo se totalno suprotno.
Svake godine sam ubeđivao sebe da mi je tu mesto. Svake godine sam se trudio da zavolim to malo Sunca na nebu. Svake godine sam mislio da će sledeće biti bolje.
I svaka sledeće je dovela do čitavih 10 godina truda da budem ono što nisam.
I što je najgore, da volim ono što ne volim.
Za tih 10 godina sam naučio samo jedno – a to je da odlično glumim. Da glumim sreću.
Stalno sam mislio o njoj.
Tih pola sata, na Beogradskoj stanici, tog novembra mi je bilo draže od čitavog života pre i posle nje.
Znao sam da se zove Ana.
Znao sam da je umetnica neke vrste, ali nisam znao koje.
Zato sam stalno tragao za informacijama. Pretraživao sam komentare, pregledao portale, sve u nadi da ću je nekako pronaći.
I desilo se.
Posle ravno 10 godina.
Našao sam je.
Pisalo je: “Autorka bestselera “Boje Sunca” nam je odgovorila na par pitanja o sebi.”
Ispod natpisa se nalazila slika.
Nje.
U žutom kaputu do kolena, sa nekim smešnim naočarima na nosu, kose poskupljenje u niski rep.
Bila je baš onakva kakvu je pamtim, samo 10 godina lepša.
I ne postoji reč kojom bih opisao osećaj koji se iz mog stomaka raširio celim mojim telom.
Čudan osećaj.
Osećaj uspeha.
Osećaj sreće.
Posle 10 godina sam se nasmejao iskreno.
Da li knjigu šaljete za Rusiju? – napisao sam komentar u nastavku.
Kada sudbina zaspi, valja je probuditi, a
Sunce u Moskvi uopšte ne sija punim sjajem.
P.S. Zovem se Vuk.
Autor: Anđela Češljarac
