Znaš, ponekad i dalje pomišljam na nas, na prošlo vreme, na neke davne događaje. Nije kao da tome dajem neki veliki značaj, ali prosto mi misli odlutaju i ne mogu da ih nateram da prestanu da idu tamo gde se ne sme. Ipak, ima neke razlike u tim mislima danas i onima od ranije.
Sada se više ne pitam šta nas je to razdvojilo, nego šta nas je spojilo?! Kako su se zemlja i nebo, svetlost i tama, voda i vatra, jin i jang spojili u jedno? Kako to da odmah nije bilo očigledno da takav spoj ne daje večnost, da on izaziva haos?
Kada se dva sveta sudare to stvori veliki prasak, erupciju, izazove lavinu emocija, veliku buku od koje sopstvene misli ne čuješ, podrhtavanje koje odvodi u ekstazu, pomeša se sve bez ikakvog reda i što pripada jednom pripada i drugom… Sve postaje zajedničko i niko više ne razlikuje šta je to što je nekada bilo samo njegovo, što ga je činilo drugačijim, što je pravilo razliku.
pinterest.com
A kada vreme prođe, sve se vraća tamo gde je pripadalo, gde je njegova suština. Podrhtavanja polako postaju slabija, sve dok sasvim ne prestanu, buka se pretvori u tišinu, nema više erupcija, ekstaze i opijenosti… Sve dolazi na svoje mesto, ali ono više nije isto.
Oba sveta tada postanu svesna haosa koji su napravili, osećajući istovremeno veliku prazninu i usamljenost. Da, postaju svesni tada toga da je ideja o spajanju nespojivog bila suluda, nepromišljena i klinačka. Privlačili su se, nisu mogli da izdrže to što su tako udaljeni, nespojivi i osuđeni na to da se večno gledaju, ali nikada ne sastave.
Delovalo im je to kao surova strana života, kao sudbina koju mogu da menjaju… Kako su mogli da znaju da silno greše? Kada se spoji nespojivo jedna strana uvek umire i nema tog sveta u kom se prepliću vatra i voda i u kom tama dozvoljava svetlosti da zablista u punom sjaju. Ne, nikada trnje neće maziti svilu, niti će oštrica mača krhko telo vraćati u život.
Tek nakon haosa sve postaje jasnije, a možda je on i bio neizbežan. Možda nekada baš haos treba da se desi da bi se sve vratilo u red i da nikada više ne bismo žudeli za onime što treba da bude daleko od nas.
Bude burno i to ponovno razilaženje svetova, boli to razdvajanje i treba da prođe mnogo vremena da svako ponovo sakupi sve svoje delove i nauči da živi sam, sećajuči se svega što je bilo. A nekada još toliko vremena treba da prođe da bismo shvatili da je sav taj haos bio samo naša želja, a da nam je suštinski bilo lepše i pre i posle njega.
Da, bili smo mi ta dva sveta koja su izazvala erupciju i srušila sve oko sebe kako bi izgradili nešto novo, što nikako nije moglo da opstane. I danas se mogu videti ruševine koje su posle nas ostale, čisto da nas sećaju na ono što nikada više ne sme da se ponovi.
Autor: Bojana Krkeljić
