„Kako ide?“, Adama prenu duboki melodični glas.
On podiže pogled sa knjige pred sobom i njegove zlatne oči sretoše Venerine šarene. Sara ustade i stade kraj Adama polažući dlan na njegovo rame, a Sebastijan skoči na sto i sede kraj knjige koju je zver do malopre pokušavala da čita. Veneri topao osmeh zaigra na usnama.
„Pa, ne baš…“, poče zver, ali mu ostatak reči izmače kad kraj palog anđela ugleda ženu kože tamne kao noć, odevenu u tamu i okićenu mesečinom. Ona mu podari široki blistavi osmeh.
„Ah, da! Oprostite mi… Ovo je Niks, duh noći i veoma bliski Samaelov prijatelj. A ovo… Ovo su moj unuk, Adam, veoma talentovana veštica Sara i njen familijar Sebastijan…“, predstavi sve prisutne Venera.
Niks se blago nakloni. Adam ustade, i on, Sara i Sebastijan joj uzvratiše naklonom dubine jednake njenom. Sa interesovanjem su osmatrali duha o kom su do tad samo čuli mitove i legende. Sve troje su osećali moć kojom je zračilo njeno biće. Legende je nisu preuveličale – naprotiv. Međutim, Niksine srebrne oči su nemirno letele po Adamu skenirajući njegovo čitavo biće. Licem joj se širila neverica.
„Šta si…?“, zaustila je, ali joj je glas utihnuo.
Venera ju je posmatrao zadovoljno se smešeći. Niks je videla šta je Adam, ali nije mogla da poveruje svojim očima. Anđela je to iz nekog razloga izuzetno zabavljalo. I… Možda je bio i malo ponosan. Ovo jedinstveno stvorenje pred njima jeste mu bilo unuk, ali njegov ponos je sezao dalje od toga – on je bio ponosan na čoveka u kog je Adam izrastao kao i na sebe i ulogu koju je u tom rastu odigrao… A Niks o tome nije ništa znala, ali je svejedno bila njim fascinirana.
„Ti si sve!“, najzad je glasno izdahnula.
„Pa dobro, nisam baš…“, poče zver, ali mu veštica položi ruku na podlakticu i on na tren ućuta, a zatim reče: „Da, ja sam mešanac četiri sveta, da tako kažemo…“
„Neverovatno! Ti onda možeš zaustaviti Boga-uljeza!“, uskliknu Niks i tama njenog glasa odjeknu mračnom bibliotekom.
„Toliko mi je već rečeno, ali još uvek nisam ništa blize odgovoru na pitanje ’Kako?’, tako da nam trenutno baš i nisam od neke pomoći…“, umorno reče Adam.
Niks se okrenu ka Veneri i uzbuđeno reče: „Najzad mi je jasno o čemu je Samael govorio! Njegov plan! Adam! Adam je strela!“
„Strela?“, upita Adam.
„Da, momče!“, reče Niks okrećući se ka njemu. „Ti si strela! Ti si strela koja može oboriti Boga-uljeza! I ne očajavaj, zajedno ćemo otkriti kako! Zajedno ćemo pronaći luk!“
„Moj kralju…“, odjednom duboki glas odjeknu bibliotekom i svi se okrenuše ka njemu.
„Reci, Amone“, zabrinutim glasom reče Venera nakon što ugleda demonovo tmurno lice.
„On… Tvoj Otac je pred kapijom… I nije sam…“
Autor: Miroslav Stojković
pixabay.com
