Oduvek me fascinirao ponos određenih ljudi izazvan nečim što sa ponosom ne može imati bilo kakve veze. Tako sam, na primer, jednom prilikom ostala zatečena rečima devojke koja je ponosno izjavila da je završila privatni fakultet na puškice, i da za sve vreme studiranja nije provela ni dva sata nad knjigom. Prećutala sam. Da sam joj rekla šta mislim, velika je verovatnoća da bi se moja sagovornica uvredila. Skrenula sam razgovor na neko bezopasnije polje.
Oni kojima je učenje suvišno gubljenje vremena i koji više vole da ispite polažu uz malu pomoć prijatelja, puškica i bubica, sasvim sigurno veruju da su daleko više kul od onih koji gradivo zaista uče. S druge strane, oni koji pošteno završavaju svoje fakultete verovatno se često osete kao budale – jer nije pošteno da jedni provedu noći nad ispitnom literaturom, dok drugi za vreme čitavog školovanja nisu probdeli nad knjigom koliko ovi prvi za samo jedan ispit. Ako kažem da ću pokušati vas ubedim da ne treba prepisivati, pretpostavljam da ćete se nasmejati jer će vas ova izjava podsetiti na poznatu rečenicu iz još poznatijeg domaćeg filma „Ne sme se bežati sa časova!“ Ipak, pokušaću.
Prepisivanje, bilo kojom metodom, jeste vid varanja. Prepisivač vara profesora, koji veruje da student na ispitu zaista iznosi sopstveno znanje. Ali, iako toga često nije svestan, prepisivač vara i samoga sebe. U slučaju uspešno obavljene prevare, dobiće visoku ili prelaznu ocenu, zavisno od ciljeva i mogućnosti. Ali, ovde je očito prekinuta prirodna veza između uzroka i posledice, jer ocena nije rezultat znanja. A svakako su brojne prilike da se pokaže da prepisivač zapravo nema mnogo predstave o oblasti u kojoj je na ispitu briljirao. Zamislite sredovečnog gospodina koji svoju ćelavost pokušava da prikrije nevešto prilepljenim tupeom – pri malo jačem naletu vetra, lažna kosa će skliznuti, i gospodinova ćela ukazaće se svetlosti dana. Isto je i sa prepisivanjem – prepisivač može lagati druge, ali on sam uvek će biti svestan svog neznanja, koje će kad-tad izaći na videlo.
Prepisivanje je postupak koji, kao i svaka radnja koju čovek preduzima, nosi sa sobom izvestan stav. Bilo da varate osobu sa kojom ste u vezi, mušteriju kojoj vraćate manji kusur od potrebnog, roditelja koga lažete kada ste došli kući, ili profesora kome deklamujete ispitno pitanje koje vam neko šapuće u uvo, time pokazujete da dotičnu osobu smatrate naivnom i neinteligentnom. Ili, narodski rečeno, pravite od nje budalu. Da li biste voleli da se neko tako ophodi prema vama? Ne verujem. Pa zašto biste onda i vi nekome činili isto?
Svako varanje nosi sa sobom rizik da budete uhvaćeni. Naravno da ovo ne treba da bude glavni razlog koji bi nekoga naveo da ispit spremi pošteno, ali nemoguće ga je ne pomenuti. U bilo kojoj životnoj situaciji, pa i u ovoj, jednom izgubljeno poverenje teško je ponovo steći. Ukoliko se pokušaj prepisivanja završi neslavno, prepisivač je na dobro putu da pretvori u realnost čuveni izgovor – „profesor me mrzi“. Možda neće biti u pitanju baš prava mržnja, ali pojačana kontrola, strožije ispitivanje i veći zahtevi – svakako.
Cilj visokog obrazovanja jeste, ili bi bar trebalo da bude, upravo ono što mu i ime kaže – visoko obrazovanje. Ono podrazumeva sticanje znanja i veština iz određene oblasti, kako biste usvojenim znanjima i umenjima mogli valjano da se služite u obavljanju svoje buduće profesije.
Čini se sasvim prirodnim da majstor za veš – mašinu mora da poznaje delove ovog uređaja i ume da ga popravi, kuvar mora da se perfektno služi mikserom ili oklagijom i tačno zna na kojoj se temperaturi šta peče, a frizer da precizno i vešto barata makazama. Da bi sve to znali, ovi ljudi su to morali da nauče. Ako verujemo da se znanje majstora i zanatlija podrazumeva, zašto onda često smatramo da znanje koje treba steći na fakultetu i nije toliko bitno?
Zamislite da, daleko bilo, ležite na operacionom stolu, a hirurg vam uz ohrabrujući osmeh saopšti da je fakultet završio na puškice, ali da ne brinete jer će sve biti u redu? Ili, recimo, čekate da vam u banci obave transakciju novca od koje vam mnogo toga zavisi, a službenica vam ljubazno saopšti da nije baš sigurna kako to ide jer je baš taj ispit položila na bubicu, ali daće sve od sebe da ništa ne zabrlja?
Naravno, ima dosta profesija u kojima neznanje i nestručnost ne ugrožavaju direktno nečiji život ili finansijsko stanje, ali nepobitno loše utiču na ono što u savremenom društvu ionako sve više propada – našu kulturu. Nastavnika bez osnovne kulture i neophodnih znanja i nepismenih novinara i pisaca ima, nažalost, sve više. Šta mislite, zašto?
Na kraju, ako neko i dalje smatra da je prepisivanje praktičnija i korisnija varijanta od učenja, možda ne bi bilo loše da se zapita koja je prava svrha njegovog studiranja? Osnovna škola je obavezna, ali fakultet nije; i mnogi prepisivači doslovno zauzimaju mesta onima koji bi zaista želeli da nešto nauče. Ustanove visokog obrazovanja trebalo bi da stvore stručnjake koji će zaista doprineti razvoju nauke, kulture, umetnosti. A prepisivanjem i varanjem može se postati stručnjak jedino za prepisivanje i varanje; što, u svetu kakav jeste, često može biti i od koristi. Ali zašto da ne pokušamo da bar nečim promenimo svet?
Recimo – znanjem?
