– Kako si ušla u sobu, počeli smo da gubimo.
– Rekla sam ti da sam baksuz.
– E, blago meni.
– Pa šta da radim sad?
– Ništa, samo sedi tu i budi lepa za mene.
– Molim?
– Ništa molim, kad mi se smuči njihova kilava igra, gledaću tebe i odmarati oči.
Zalepim zadnjicu za neudobnu stolicu smeštenu na pola puta od njegove sofe do televizora. Trudim se da ne pokvarim atmosferu igre. I da budem lepa.
I dalje vodimo, kaže. Pojma nemam šta vodimo.
– Šta je ovo uopšte? Američki fudbal?
– Reci mi da nikad nisi čula za The Chicago Bears? – razrogači oči.
– Izvinjavam se. – promeškoljim se, sedim tako, gledam ga, i mislim se – bože, što je lep danas.
Kaže da neće da se zeza sa mnom.
U znak zahvalnosti sređujem mu fioku sa čarapama.
Kaže da imam problem sa organizacijom. Ja kažem da on ima problem sa neorganizacijom.
Kaže da će kasnije prebrojati čarape, jer ne veruje da neću maznuti najtoplije. Kažem da će ih dobiti nazad jedino ako uspe da ih skine sa mene. Kaže da se ne usuđuje da se približi mojim ledenim stopalima.
Nasmeje se i vrati pogled na utakmicu.
– Kol’ko si lep danas. – izustim za sebe, slažući čarape.
– Rekla si nešto? – okrene se ka meni.
– Ko, ja? Ma jok. – promrmljam – Čarape brojim.
– Aha, okej. Učini mi se da sam čuo nešto. Vodimo! – vraća pogled ka ekranu – I ti si.
– Rekao si nešto?
– Da, rekao sam da vodimo… i da prebrojiš dvaput. Za svaki slučaj.
Izvor fotografije: favim.com
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.