Maštam kako bih te volela u Španiji –
Ti bi bio onaj momak
U koga su sve devojke zaljubljene
A ja ona zbog koje ih ne bi primećivao.
I pored toga, blesavo ljubomorno
Na putu do kuće bih te psovala
Sa torbicom u jednoj i cipelama u drugoj ruci,
Nepravedno te krivila što te druge gledaju,
Kao kakva šiparica od petnaest godina.
Onda bih ti polupala pola stana,
A ti bi zapalio cigaretu
Sedeo i čekao da me prođe,
Što bi mene još više izludelo,
Jer me je uvek i izluđivalo
Što umeš sa mnom kad ni ja sama ne umem.
Lako bi me privukao u krilo
I rekao mi:
“Jesi luda, al’ si moja.”,
Pa bi me stavio u kadu kao malo dete
Očešljao mi kosu i čitao Pablove stihove:
“En mi cielo al crepúsculo eres como una nube…”,
A ja bih tada shvatila kako sam samo glupo pomislila
Da više nisam deo tvoje mašte koju zoveš život.
Ujutru bih se postiđeno mazila uz tvoja leđa pre nego se probudiš,
Ustaneš i odeš na posao.
Dugo bih posle sedela na terasi sa šoljom kafe u ruci
I razmišljala hoće li me ikad napustiti stari osećaji –
Stari osećaji koje sa mnom ispaštaš,
A za koje nikako, nikako nisi kriv.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.