Suzama se ne kupuje sreća, ali njima se ispira senka sumnje sa sećanja. Sećanje treba da ostane čisto. Uprljana sećanja zagađuju svakodnevicu.
Put do očaja popločan je sitnim nadama da će nam doći bolji trenuci. Možda ne nama kao ’’nama’’, ali barem tebi i meni… U te nade nikada se ne veruje potpuno. Strašna je to istina. Ne verujemo sebi, ne verujemo drugima, čak i nade ne uzimamo zdravo za gotovo nego preispitujemo njihovu verodostojnost.
Šta nam preostaje posle sna? Posle izlaska sunca? Posle susreta? Posle odlaska?
Zašto hranimo ego i ambicije, a dušu i emocije ostavljamo da gladuju?
Srešćemo se.
Tada ću ti reći ko sam postala nakon prvog susreta sa tobom.
Kao kad automobil ispadne iz koloseka. Kao kad se pada. Kao kad se udari o tlo. Kao kad prikupiš snagu da ponovo naučiš da hodaš. Kao kad prigrliš Sebe da bi ponovo postao bolji čovek koji će jednom uspeti da sruši barijere tuđe usamljenosti.
Kupićemo kartu za sreću i možda nam onda uspe da napišemo priču koja je ostala nedovršena. Priču na koju smo stavili tri umesto jedne tačke ne želeći da je uništimo konačnim ishodom. Konačnost nam oduzima beskraj. A ja nikad ne bih odustala od beskraja u tvom pogledu i tvojim rečima.
Danas je prvi dan proleća i ona uživa kao da je poslednji…
Želim da pitam kako se živi život, da mi govoriš o smislu, o zatvaranju kruga u čijem smo središtu mi i ono što ostaje posle nas.
Igraćeš preda mnom ulogu pesnika…
I ja ću te razumeti. Zato što kada bismo izvršili kategorizaciju bola koji smo osetili, shvatili bismo da obe pripadaju istoj kategoriji. Jer ni ti ni ja nismo uspeli da izbrišemo slike iz sećanja koje su sada već toliko urezane da u dobroj meri definišu deo naše stvarnosti.
Kada stvari krenu loše, ne želim ovde da se prepirem…
Pamtiću samo ono što će mi, kad odeš, izmamiti osmeh na lice. Prestaću da tražim razloge i preispitujem reči koje si nazivao istinom. Da bih sebe sačuvala od bola, prihvatiću i produžiću dalje. Osvrnuću se samo kad poželim da prikačim osmeh na lice. Neću se osvrtati sa namerom da kopam po prošlosti. Njoj ću prepustiti da čuva ono što je ostalo. Za toliko joj verujem.
Da li ti stvari u sobi gube vrednost i blede…?
Da li predmeti pamte scene iz naših života? Da li se sećaju izgovorenih reči, zvonkog smeha, očiju ispunjenih suzama, ispuštenih uzdaha… Naši nemi svedoci nikome neće odati tajne. Zub vremena ih neće poštedeti, neće ni nas. Izbledeće kao i naša sećanja, ali osećaji će ostati večito sveži.
Kad suze igraju, razlozi se povlače pred iskušenjem da se zaboravi i da borba nikada ne ugasi proleće u tvom srcu i da uspeš bez mene…
Budućnost kojoj idemo u susret neće nas poštedeti novih razočarenja i naši obrazi ponovo će, ponekad, biti mokri od suza. Zbog oštrog bola koji izaziva povređenost gubićemo apetit i gledaćemo ispraznim pogledom one koji će možda i poželeti da istinski vide nas i naše slabosti. Ali mi slabosti, poučeni iskustvom (o, još kako poučeni) nećemo pokazati. Pravićemo se da smo jači nego što jesmo u novim odnosima, pustićemo ljude da veruju u iluziju koju im serviramo sa zadovoljstvom i neće nas gristi savest zbog onoga što činimo. Napravićemo takav izbor da nas ne bi bolelo. Da lakše zaboravimo.
Ona vuče moje niti – ona je hladna i daleka, kao gospodar samoće igra se osećajima…
Iz perspektive onih koji nas vole izgledaćemo sebični i oni će uporno odbijati da shvate da je sebičluk naš neminovni odbrambeni mehanizam. Da bismo zaštitili sebe, pružićemo malo. A ako neko i bude poželeo da nam pruži sve što ima i da ogoli svoju dušu pred nama, mi ćemo prihvatiti i nećemo osetiti trunku krivice zbog toga. To je njihov izbor, ne naš.
Neko me voli, dušu mi nudi. Neko je stranac isto kao ja.
Pronaći ću beskraj u nepoznatim očima. Jer ako reči i mogu da prevare, pogled odaje istinu. Govorićemo o strahovima, željama, slabostima, ambicijama… Zapitaćemo se koji su to ispravni postupci, kako da izaberemo pravu stvar za nas… Uliće mi samopouzdanje, podstaći na redefinisanje kreiranih stavova i otvoriti prostor za sagledavanje šire slike života koji se nalazi preda mnom tvoje reči koje ćeš nizati kroz noć.
Rizikovaću da kažem šta nosim u sebi bez ikakvih suvišnih uvoda. Ići ćemo samo do srži iskrenosti.
Govorićemo ponešto o ljudima koje smo svesno birali znajući da ne mogu poleteti do naših visina, jer će nam divljenje u njihovim očima biti preko potrebno u tim trenucima. Onda ćemo se, zasićeni toga da budemo jedino što ih ispunjava i impresionira, otići od njih. Potražićemo za sebe nešto što će nas lično više impresionirati.
Želim da se stisnem uz tebe, da pričam o slobodi, da se glupiram…
Na mestu gde rađanje novog dana ostavlja bez daha, ja želim da te sretnem ponovo. Da osetim. Da se podsetim. I da nikada ne zaboravim.
Autor: Tijana Katić ◊ Izvor fotografije: delusia.com
