– Nećeš da mi kažeš? – pitao bi molećivo.
– Neću. – odgovorila bih tvrdoglavo – Moraš da pogodiš.
– Badem?
– Ne.
– Karamela?
– Ne. Mislim da ti nije veče.
– Mislim da moram da znam. – negodovao si.
– Mislim da ćeš morati da razmisliš još malo. – prkosila sam.
– I šta ja sad tebi da radim? Reci mi, šta ćemo sad sa tim? – nasmejao bi se i prebacio ruku preko mog ramena, promatrajući me ispod oka.
Nikada nisam odgovorila, a ti bi nastavio da mirišeš vazduh i koračaš tik uz mene. Kad bolje razmislim, možda sam te zaista mnogo volela. Onako, ludački. Kako samo dete može. Dete koje nema pojma o svetu, o životu, o preprekama i daljinama.
Sećam se one kasnooktobarske večeri, kada smo prvi put zajedno prošetali, daleko, daleko odavde. Pričao si o sazvežđima, crnoj rupi i asteroidima. Pričao si o astronomiji, a razmišljao o tom slatkastom mirisu labela. Tih mesec dana, rekao si posle, najveća zagonetka nije ti bio ni kosmos ni susedna galaksija. Najveća zagonetka bila ti je na šta su mi to mirisale usne.
Gledao si me kako jedem, spavam, i trčkam kroz kafeteriju gnjureći između zaliha voća u nadi da ću naći nešto slatko. Nešto čokoladno. Gledao si me kako stavljam masku i kako je skidam. Kako radoznalim pogledom otvaram prozore i sarkazmom zatvaram vrata. Gledala sam kako me gledaš. Plašilo me je kako me gledaš. Sviđala sam ti se čak i kao muško, sa iscrtanim brkovima i trenerkom tri puta većom od mene.
Gledala sam kako mi se smeješ. Kako te moja zbunjenost zabavlja. Kako ti se zenice šire na svaku moju ironičnu opasku, kako me hvataš za ruku i govoriš da bi trebalo da usporim, svaki put kad nestrpljivo dete u meni poželi nešto odmah.
Gledala sam kako zaključavam vrata i ostavljam te ispred, sa srcem koje preti da iskoči u obliku prigušenog vriska.
Gledala sam kako te ostavljam van svog života, iz čistog straha.
Straha da ću se jednom probuditi pored tebe i poželeti da odem. Straha da sam dete koje nema pojma o svetu, o životu, o preprekama i daljinama. Straha da ne znam ništa o tebi, o sebi. O ljubavi.
Znaš, to labelo, od pre pet godina…
Mirisalo je na vanilu.
I šta ćemo sad sa tim?
Izvor fotografije: flickr.com
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.