Srešćemo se ponovo, znam.
U jesen,
Kada zemlja bude mirisala na kišu,
Sat će otkucavati podne,
A sa crkve će se čuti zvona.
Ja ću nositi kaput zakopčan do grla
Jer posle tebe
Ni vetru ne dopuštam da se skrije u moj vrat,
Tvoje će ruke biti van džepova
Jer danas nemaju za koga da ih greju.
Krv će jurnuti u moje obraze,
A tvoje će se zenice raširiti
Dovoljno da u njima mogu da se ogledam.
Zastaćemo.
Pustićemo duše da izmile ispod odeće
Da se zagrle posle toliko vremena,
A mi ćemo ih gledati kao dva slučajna prolaznika,
Dva stranca.
Ja neću pustiti suzu, a znam nećeš ni ti.
Nećeš preći na drugu stranu ulice, a znam da neću ni ja.
Želećeš bar da u prolazu osetiš moj miris
Ne bi li te vratio u moju kosu
A mene tvoj – u zagrljaj.
Stajaćemo tako dugo
Dok godine i ljudi prolaze pored nas
Izgubljeni u raskoraku jedne ljubavi
Koja nikuda nije stigla, a snevala beskonačnost.
I kada nam prođu vekovi,
U tih nekoliko minuta,
Krenućemo napred,
Uz lako klimanje glavom i bolan osmeh
Koji kao da zatežu konci sveže zašivene rane.
Preživećemo tada.
Preživljavaćemo iznova,
Jednu propalu ljubav,
Jednu kišu, suzu i cvet,
Zbog toga preziraćemo zaljubljene
I čitav ovozemaljski svet.
pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.