Sreo sam te juče
Gordana
i pljunuo bih sebe
što se nisi nasmejala
što znam da si
nesrećna
kraj njega
u čijim rukama
kao u mojim
nikada nećeš biti
sigurna.
Sreo sam te,
a prošla je godina
šamarale su nas
kišne kapi
čisto da nas podsete
šta smo to
tako brzo
traljavo
i banalno
uspeli da uništimo.
Znaš, ponekad
pustim onu našu pesmu
i isplačem se
priznajem
otpatim te
po hiljadu i prvi put
dok zalivam rane
novom dozom
Teacher’s-a
rane, koje si
golim rukama
otvarala.
Sreo sam te,
a zar je moglo
biti drugačije
samo da te noći
nisi prekinula
i spustila slušalicu
na pola rečenice
pola poziva
na pola emocije
i pola uzdaha
koji se učaurio negde
između ovih
golih zidova
i hladnog jastuka.
Sreo sam te
i znam
da si kraj njega
jer te samoća
nikada
za ruku nije
držala.
Takođe znam
da me boliš danima
da bol ne prolazi
da
ne popušta
i da ću bez tebe
postati samo još jedna
više skitnica
koju grli kaldrma
provincijskih ulica.
Autor: Mario Bačlija ◊ Izvor fotografije: favim.com
