Bilo je to nekada davno u jednom izmišljenom gradu… U gradu u kome su svi ljudi srećni, nasmejani i ljubazni i u kom je ljubav jedini jezik kojim se govori. Taj grad bio je potpuno izolovan od svega lošeg što ga je moglo zadesiti.
Nalazio se negde na zemlji, niko ne zna tačno gde, ali jedino što svi znaju je da je do njega bilo nemoguće doći svakome ko nije stanovnik tog mesta. Nisu postojale nikakve mape i nikakve beleške o postojanju tog mesta, a ako bi neko slučajno i zalutao u te krajeve – smatralo se da postoji razlog zašto je baš taj neko zalutao tu i prihvatali su ga kao svog najrođenijeg.
pinterest.com
Male kuće su izgledale gotovo identično, a ispred svake se nalazilo lepo uređeno dvorište sa bogatom baštom sa zadnje strane kuće i fontanama, ljuljaškama, klupama i drugim dvorišnim nameštajem koji je činio da uživanje bude potpuno i van kuće.
Priroda je izgledala kao u bajci! Bogate krošnje drveća, potoci, polja prepuna raznovrsnog cveća… Stanovnici ovog mesta vodili su pravi idiličan život, van prometnog saobraćaja, ogromnih solitera, vila i gradske užurbanosti. Sve im je bilo tu, nadohvat ruke, a glavno prevozno sredstvo bili su im bicikli koje su koristili za odlaske u udaljene predele na izlete.
Tako su, daleko od svega lošeg, vodili svoj savršeni život. Legenda kaže da se stanovnici ovog gradića nikada nisu posvađali među sobom! Bili su toliko vezani jedni za druge i toliko su se poštovali da su uvek bili spremni da pomognu jedni drugima, da saslušaju tuđe probleme i da sve što ih muči rešavaju zajedničkim snagama.
Šta se kasnije desilo sa tim gradom i da li još uvek postoji – ne zna se. Kažu da je veoma moguće da i dalje tamo negde postoji to mestašce koje njegovi stanovnici ljubomorno čuvaju od pogleda drugih ljudi, iz drugog sveta. Čuvaju ga jer veruju da, ko treba, sam će ih naći, a onaj ko ih ne pronađe – taj i ne treba da se nađe u njihovom društvu.
Postojalo to mesto zaista ili ne, svakako da se ono, zajedno sa meštanima koji tu žive, uklapa u onaj čuveni kraj svake bajke „živeli su srećno do kraja života“.
Autor: Bojana Krkeljić
