Hej lepi čoveče, uskoro se bliži tvoj rođendan, nekako brže nego one godine kada smo ga čekali zajedno.
Zanima me da li ti se ostvarila želja od prošlog januara?
One svećice nisu bile uzaludne, nadam se.
Takođe se nadam da je sa tobom sve okej, čujem od drugih ljudi, a i dostupne su mi neke informacije pa vidim da je sa tvojim poslom sve u najboljem redu, treniraš i mamiš uzdahe onih bezobraznih devojčica kakva sam i sama postala kada sam te srela.
Ja sam dobro, sedim na plaži mora kog najviše volim, osluškujem talase, malo me zadirkuju, malo se smejemo, malo me rastuže.
Pričam sa mojim Starim, kaže mi da neke stvari preživiš vremenom, zaboraviš ih,
zamisli, on, koji je uvek govorio da se ne sme lagati, pravila sam se da sam mu poverovala.
Odrasla sam, čini mi se, i shvatam život sada kao dečiju igru.
Više nisam dete, pa smo život i ja odlučili da menjamo uloge.
Neko u svemu ovome mora da biti neozbiljan.
Piskaram pomalo, znaš me, tu i tamo se snađem i nađem insipraciju u svakom zrnu ovog peska po kom hodam..
Kako su tvoji?
Keva? Ćale?
Moram ti priznati da mi nedostaju dopisivanja sa njim, umeo je dobro da me nasmeje bez tvog znanja, a ti bi se kasnije ljutio, ne shvativši koliko je to simpatično..
Kada si otišao moja soba je postala moje more, zidovi mi daju sigurnost, čak osećam njihovu toplinu, a pod mi je jedino čvrsto tlo na kom stojim, nešto kao pesak po kom smo nekada zamišljali da hodamo bosi..
Smeješ mi se, ne seri, ne govori to što ti je na umu, nisam poludela, samo nisam prestala da sanjam, mašta mi je sve što imam.
Baš sam te se zaželela, da te zagrlim i upijem celim bićem, baš, kao i mog psa.
Našla sam pre par dana njegovu omiljenu lopticu, sećaš se one koja je pištala na dodir i kojom nas je izluđivao, pa bismo je krili.
Pa sada je izgleda našla put do mene, a ja bih sve dala da još jednom mogu da mu je sakrijem.
Plakala sam kao malo dete, i bacala lopticu o zid koja bi se odbijala pravo meni na dlanove.
Pokušala sam i od tebe to isto da uradim, ali bi me svaki put našao, koliko god crn mrak bio, našao si me..
Zamišljam kako mi dolaziš, i kako te svaki put ispratim u zoru, nama reči nisu potrebne, nikada i nisu bile, ali sada žudim za nekim glasom, za uzdahom tuđim, za onim slatkim hrkanjem mog psa, za tvojim cimanjem tela tokom noći umornih mišića.
Nasmejala sam se upravo sada, setila sam se nečeg što sigurno nisi zaboravio, sećaš li se koliko je bio dosadan i voleo da se mazi?
Pa bi grebuckao tvoju ruku kada bi prestao da ga češkaš, zalaje kao da hoće da kaže, ‘hajde, zašto si prestao?’ To te je nerviralo, ali njegova ljubav se tako merila.
A sada, sada nema nikog da zalaje, da napravi sranje da čistim za nekim, već sada čistim očišćeno, ali um se ne da.
Sada i ja, kao i on nekada pitam, zašto si prestao?
Zašto si prestao da me zasmejavaš,
Zašto mi nisi čestitao rođendan?
Zašto si zaboravio datume?
Zašto i ako ih pamtiš više ih ne beležiš?
Zašto nisi nazvao?
Zašto si prestao?
Hm, možda sam te svojom šapom nespretno ogrebala, možda se moj lavež nije daleko čuo, ili nisam bila dobra u nečemu što se zove udvoje? Ili nisi bio spreman na toliku količinu nečega što se zove voljenje?
Hej ti, lepi čoveče, ko beleži tvoje datume sada?
Nemoj da ideš sa te adrese, kome ću onda pisati, nemoj, to će me uništiti, nemoj da pružaš ruke više nikada nikome, ako si spreman da prestaneš svakog trenutka.
Sedim na podu i pišem, osluškujem more mojih zidova jer jedino sam u tome dobra, jedino to stvarno umem.
Evo je zora, vreme je da kreneš.
Budi dobar, čuvaj se.
P.S. Srećan ti rođendan.
Autor: Marina Avramović ◊ Izvor fotografije: favim.com
