Uskoro ću mirisati na vanilu,
na crnu kafu
i na rano jutro.
Uskoro ćeš otvoriti oči
i ugledati istinu,
ugledati boje,
ugledati početak.
Uskoro ćemo se zagrliti,
pa poljubiti,
pa rastati.
I tamo, iza vrata, tamo ćemo se upoznati.
Upoznaću sebe ogoljenu,
sebe osetljivu,
sebe sanjivu,
sebe zaljubljivu.
Upoznaćeš sebe nasmejanog,
sebe tajanatvenog,
sebe zamišljenog,
sebe zbunjenog.
I neću ti priznati,
a nećeš ni ti meni mnogo narednih godina.
Neću ti priznati da sam u međuvremenu zavolela:
jutro u Ustaničkoj ulici,
pastelno plave šoljice,
poljubac u čelo,
žutu majicu sa rupicama na rukavu,
telefonski broj sa tri nule,
sebe zaljubljenu,
tebe takvog kakav si
i nas svakodnevne.
A kada me budu pitali šta je to sreća, ja ću po prvi put imati spreman odgovor…
Sreća je biti tu,
uz tebe.
Slušati otkucaje srca.
Igrati se tvojim prstima.
Sreća je romantična,
pa čak i patetična.
Sreća može da traje tri dana, ili da se završi za jedan.
Sreća je kada me pozoveš da me pitaš kako sam, a ja sam baš dobro, jer sam ti čula glas.
Sreća je kad u 2 h ujutru tumaramo pustim beogradskim ulicama tražeći prodavnicu koja radi, jer nam se baš pije vino.
Sreća je kad mi stegneš ruku, pa se izvinjavaš jer misliš me boli, a istina je da me nikada manje nije bolelo.
Neću ti još par godina priznati da sam srećna.
Verovatno iz straha da će proći,
ili da ti možda ti nisi.
Iz nekog sujeverja,
ili zbog prethodnih krahova.
A onda će svanuti neko sasvim obično jutro
i zamirisaće omekšivač od vanile
i ti češ se buditi,
a ja ću ti na uvo šapnuti te neke reči,
koje baš dugo divljaju u meni.
Priznaću da razumem,
da osećam,
da volim.
Priznaću ti sve ono što si već znao,
ali sam se potrudila da ne čuješ.
A ti ćeš me zagrliti
i pustiti me da utonem u tvoje grudi,
jer ćeš znati da se stidim,
da su mi oči pune suza,
da se plašim izgovorenog
i da sam ogoljena.
Pa ćeš me sastaviti poljupcima.
I kazaćeš mi da me voliš
jednako, pa možda i više,
još od onog jutra u Ustaničkoj ulici,
na petom spratu solitera,
kada si me upoznao,
mada si me mesecima pre toga znao.
I srce će divljati u grudima,
dlanovi će se znojiti,
u stomaku će hiljadu leptira da poleti,
a ja ću odleteti iznad sedmog neba,
izvan svog tela,
iznad postojanja.
I znaću tada šta je ljubav, a ne puka zaljubljenost.
I znaću tada šta je želja, a ne plitka strast.
I znaću tada šta je život, a ne životarenje.
I znaću šta je sreća,
jer ću je držati u rukama.
I neće mi biti bitno koliko će da traje,
da li će da boli,
da li će da prođe…
Pustiću je da bude,
sve dok smo i mi,
u nama i sa nama.
Pustiću je da me obuzme
i da me nasmeje,
da me razoruža.
I kada me budu pitali šta je to sreća, ja ću je svaki put osetiti, sećajući se tog momenta
i zamirisaće vanila
i crna kafa
i biću opet tamo,
u soliteru,
u krevetu,
u ljubavi.
I biću srećna svaki put kada te se setim,
pa makar više i ne bio moja, već tuđa sreća.
Eto, to si mi dao…
Jedan trenutak apsolutne sreće. A to je, priznajem, mnogo više od zauvek.
Autor: Anđela Češljarac
weheartit.com
