„Ujko, spremaš li se?!“, čuo se Milenin glas iz prizemlja.
„Spremam se!“, zagrmeo sam iz svog studija sedeći za računarom.
Nisam se spremao… Odlagao sam to spremanje celog dana. Maskenbal je večeras, ali ja nisam mogao da se nateram da budem uzbuđen povodom toga – bio sam prestravljen! Noćas sam sanjao sopstvenu smrt… Sanjao sam čoveka ogrnutog u senke kako ispaljuje metak među moje žute oči. Tada sam se probudio obliven znojem. Ali nije bio u pitanju samo san, jer ipak, taj san i jeste bio samo to – san. Radlilo se o tome da nisam imao socijalnu interakciju sa novim ljudima već decenijama, a sada se od mene očekivalo da im prilazim, započinjem i vodim konverzacije i flertujem čak! Ja jesam u mladosti bio beskrupulozni plejboj, ali od tada je prošlo već više od dvadeset godina… A čak i kada bih uspeo da pobedim taj strah, tu je uvek bio onaj drugi koji mi je na uvo šaputao: „A šta ako neko shvati da ti to nije kostim i da si zaista zver?!“ Nisam bio spreman da se suočim sa tim strahovima i bio sam rešen da taj trenutak odlažem do poslednjeg mogućeg momenta, tako da sam sedeo za računarom i čitao e-poštu svojih čitalaca iliti fanova, kako ih je Milena zvala.
Pisma su uglavnom bila ista. Većina je hvalila moja dela, mada mogao se naći i po koji kritičar amater. Takođe je bilo i onih koja su izražavala želju za upoznavanjem svog „najnajnajomiljenijeg pisca na svetu!“, da citiram jedno… Mnoga su opisivala i tešku žal izazvanu mojom povučenošću. „Eh, kada bi negde postojala bar jedna tvoja slika!“, pisalo je u jednom pismu.
Nisam odgovarao ni na jedno… To jest, obično nisam odgovarao na njih, ali ovaj put… Jedno mi je zapalo za oko. Mladić koji ga je pisao jeste hvalio moje radove, iako je takođe napisao da ga pomalo i plaše. On jeste i izrazio žal za slikom mog lica u svojim očima. Ali… Ostatak pisma nije bio samo o meni – on mi je pisao i o sebi i o stvarima po kojima smo slični. Pisao mi je o samoći. Pisao mi je o ljudima koji su oko nas, ali ne sa nama. Pisao mi je o imenima i o odsustvu istih. Pisao mi je da ne zna zašto su moja dela potpisana mojim imenom, ali ne i prezimenom, i iako nije razumeo, iako nikako nije mogao da razume moj odnos sa mojim roditeljima od kojih osim gomile novca i svog prezimena ništa drugo nisam dobio, iako nije mogao da zna da sam se ja isključio iz sveta zato što sam zaista prava pravcata zver, pisao mi je da me razume, i ja… Ja sam mu verovao. Pitao me je kako mi je sestričina. Zamolio me je mu je opišem i, ako mogu, opišem i svoju ljubav prema njoj. Pisao mi je o devojci koja mu je zapala za oko, ali sa kojom još nije prozborio reč. Pitao me je kako se to ruža može istopiti i zašto se taj magloviti motiv toliko provlači kroz moja dela i koje mu je značenje, a ja sam, osmehnuvši se, krajem oka dotakao svoju novu, još uvek neotopljenu, ledenu ružu i osetio talas hrabrosti koji je u meni počeo da budi rešenost da se uhvatim u koštac sa maskenbalom i svim ljudima na njemu, što bolje mogu…
Krenuo sam da ustajem od računara, ali tada sam zapazio mladićev potpis – Bezimeni. Spustio sam pogled na prvo izdanje svoje prve knjige „Moderna čudovišta“ koje mi je uvek stajalo na radnom stolu i na čijim koricama je ispod naslova, na mestu imena autora, stajalo samo „Adam“. Zatim sam pročitao i njegovo poslednje pitanje: „Ko si ti, Adame?“ Ko sam ja? Ja sam Adam. Ja sam bio čudovište i zbog toga sam postao zver. Ja nemam prezime, jer ljudi koji su mi ga dali nisu zaslužili da im ga svojim delima proslavim. Ali ko sam, suštinski ko sam? To još uvek ne znam… Vidim prazninu unutar sebe koja vapi da bude popunjena nečim što osećam da mora doći iznutra, ali za čije pronalaženje mi nesumnjivo treba pomoć spolja – pomoć koju sigurno neću pronaći unutar ova četiri zida… Vreme je da se spreamam za maskenbal!
Ali prvo… Šaljem Bezimenom svoju neobjavljenu priču „Lepotica i zver“ koja odgovara na gotovo sva njegova pitanja i molbe, iako znam da je, naravno, neće shvatiti doslovno – ko bi?
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: eu.clipdealer.com
