Stojim na kiši sva mokra i zbunjena. Niz lice mi se slivaju suze i mešaju se sa kišom. U daljini čujem zvuk violine koja jeca. Njen tužni zvuk prepliće se sa šuštanjem kiše i mojim ubrzanim disanjem.
Okrećem se lagano oko sebe, ali svuda je mrak, samo visoko drveće poput utvara pruža svoje ruke ka meni kao da će da me zgrabi. U daljini cvili jedan pas. Cvili u tonu sa violinom, prolamajući se kroz kišu i nadjačavajući moje disanje.
Drveće mi se sve više približava, moje noge kao ukopane… Dišem sve brže, čini mi se pašću u nesvest. Pas sve jače cvili, violina ječi još bolnije, kiša se već pretvara u ogromni vodopad.
Nema nikoga… Svet kao da je stao, a ja sam se slučajno našla u ovom čudnovatom filmu. Otvaram usta, ali glas ne izlazi iz njih. Drveće vrišti i kao da vrti glavom stresa sa sebe lišće. Njega velika reka nastala od kiše odnosi negde daleko, daleko.
Škripa kočnica, zvuk sirene koja nadjačava sve ostalo, jaka svetlost i tup udarac. Kao na filmu, sve se zaustavlja. Kiša se samo povukla nazad ka nebu, violina se zaustavila ne odsviravši ton do kraja, pas je prestao da cvili, drveće se vratilo u svoj prvobitni položaj. I voda je vratila lišće gde mu je mesto.
Moje disanje više nije ubrzano. I dalje sam mokra i osećam da ne mogu da se pomerim. Neko me uzima za ruku. Njegova ruka je hladna. Ne vidim jasno lik te osobe, niti kuda me vodi.
Osvrćem se i samo jako svetlo i dalje stoji tu, upereno u mene. Svuda okolo je noć. Sve više i više drhtim, hladna kiša prodrla mi je u kosti. Stavljaju me na neku mekanu podlogu, ne znam gde, ali je toplo.
Ponovo čujem zvuk violine, svira nežno i tužno. Kiša lagano pada, kao suze kad se slivaju niz lice. Pas i dalje jednako žalosno zavija. Drveće me više ne juri, stoji i nemo posmatra.
Meni se suze više ne slivaju niz lice. Nisam više mokra i toplo mi je. Disanje mi nije ubrzano, potpuno se smirilo, nema straha, nema tuge. Spokoj.
Autor: Bojana Krkeljić
pinterest.com
