Zaspala mi je na ruci… Polako počinjem da gubim osećaj u prstima, a zatim i celoj šaci. Lagano izvlačim ruku, nadljudskim snagama se trudeći da je ne probudim. Uspevam! Mrdam prstima i osećam kako krv nastavlja da cirkuliše do malopre gotovo paralisanim ekstremitetom.
Okreće se u snu i udara me laktom u pleksus snagom i veštinom nekog MMA borca. Grizem se za jezik ne bih li prigušio jauk koji mi se umalo ote, i pitam se otkud tako maloj devojci toliko snage. Prevrće se i leže na mene, polažući svoju bujnu grivu, gotovo strateški, pravo u moja usta. Tiho se zakašljem daveći se njenom kosom, a zatim je oduvam sa lica kako bih mogao, bar malo, da dišem… Kažem „bar malo“ zato što, za slučaj da ste zaboravili, ona i dalje leži na meni, ograničavajući mi plućne funkcije. Osećam kako mi nešto vlažno lagano curi niz vrat, a zatim čujem i kako to malo slatko stvorenje na mojim grudima počinje da hrče kao grizli od dvesta kila.
Ostatak noći provodim ne sklapajući oka.
„Baš sam lepo spavala! Kako si ti proveo noć?“, ujutru izgovara umilni glasić.
„Hm… Divno…“, verovali ili ne, iskreno odgovaram.
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: favim.com
