Sad stojim sama na pustoj stazi,
dok iznad mene rumeni zora.
Za mnom su kuće, njive i polja,
a ispred mene – visoka gora.
Da kroči dalje – ne sme mi noga,
strah je da krene stazama slepim.
Da stupim napred – ne smem, ne umem;
i zato stojim, ćutim, i strepim.
Plašim se reke – tamne, duboke,
što u svom srcu virove krije;
bojim se gorskih nemilih zveri,
zloslutnih ptica, siktave zmije.
Strepim da vetar, buran i snažan,
krhko mi telo grubo ne svije,
da me ne baci u vrtlog strašan
iz kog nijednog izlaza nije.
Bojim se trnja, skrivenog, oštrog,
na koje noga slučajno stane;
strah me, na telu i duši mojoj
krvave, bolne stvoriće rane.
A znam da tamo, duboko u gori,
tek rosno cveće u travi cvati,
i mali potok krotko žubori,
dok nežni vetrić miluje vlati.
I znam da ‘zalud slutnje su moje
što mir mi kradu dok sama stojim;
znam da je vreme napred da krenem,
znam, ali ipak, ipak se bojim…
Izvor fotografije: pexels.com
