Znaš, čudan je to osećaj kako se u jednom danu sve potpuno promeni. Ono što nam je ujutru
srce ispunjavalo radošću, već uveče se pretvori u tugu.
Još se sećam jednog jutra koje je delovalo kao i svako drugo, kda je sve imalo sjaj sreće i
radosti i kada je sve mirisalo na ljubav. Ništa nije moglo da nasluti da će sa prvim mrakom
sve to potpuno iščeznuti.
Kao da je sa zalaskom sunca otišla i ta svetlost iz moje duše i ustupila mesto potpunom
mraku u kom vlada beznađe, očaj i seta.
Ledeni vetar iznenada je počeo da duva, kosti su mi drhtale i neka crna slutnja javila se u
meni, neobjašnjiva, teška, nepodnošljiva. Pokušavala sam da je obuzdam koračjući ulicama
dobro poznatog grada, ali sve više me obuzimala i nije dozvoljavala da joj se oduprem.
Borile smo se svim silama i osećala sam da mi ponestaje snage, osećala sam da će me odvući
sa sobom i polako sam joj se prepuštala. Gubila sam ovu bitku!
Postojala je i dalje nada da će mi tvoje oči boje noći doneti smiraj, da će ta crna rupa na duši
iščeznuti kad me zagrliš i da ćeš oterati sve te demone koji su se tako iznenada uvukli pod
moju kožu. Nažalost, to nije bio slučaj.
Tama tvojih očiju samo me još više proždirala dok su ti sa usama klizile reči koje su sekle
poput mača. Tamo gde sam očekivala utehu, dočekao me najveći poraz. Bio si moj vesnik
loših vesti, demon koji je moju dušu ispunjavao crnom slutnjom i dželat koji je svojim rečima
presekao moje srce na pola.
Zabio si svoje oštre reči u svaku poru na mojoj koži i nestao poput magle, ostavljajući
hladnoću za sobom. Tako ranjena, pala sam na zemlju krvareći i umirala polako dok su mi
pred očima prolazile slike srećnih dana.
Moj život se gasio daleko od svega što me nekada činilo srećnom, uzeli su ga oni kojima sam
najviše verovala. Nije bilo u meni više ni radosti, ni tuge, samo je bolelo do iznemoglosti.
Telo mi se grčilo u tom bolu i samo sam želela da prestane, da se se što pre završi.
Svaki udah parao mi je utrobu, svaki jecaj kidao dušu, a svako sećanje rezalo srce na komade.
Krvave suze slivale su mi se niz lice i natapale zemljumešajući se sa jarko crvenom bojom
krvi. Tekla je krvava reka suza, odlazila u pravcu u kom si i ti otšao, da te večno prati.
A ja… ja sam ležala i gledala u noć, polako prestajući da osećam i bol, kao da su sa suzama
odlazila sva osećanja koja su ikada boravila u meni i kao da sam postajala neko novo biće, ni
život ni mrtvo. Bila sam žena koje ima, a nema, u kojoj je srce kucalo izbacujući led umesto
krvi.
Autor: Bojana Krkeljić
www.pinterest.com
