Slavice, ispričaj nam kako si došla na ideju svojih čestitki?
Zapravo je sve teklo spontano. Moj dečko je umetnik, slikar, i ja sam se na početku samo igrala sa akvarel-papirima. Prosto sam imala toliko boja oko sebe koje sam počela da kombinujem, uklapam na razne načine, i puštam da se nekada i one poigraju sa mnom. U početku su to bili apstraktni koloriti, da bih kasnije počela da osmišljam motive za te iste kolorite, u zavisnosti od toga na šta me inspirišu. Tako je nastala ideja čestitki sa motivima kao što su cvet, mačka, krigla piva, stih Mike Antića. . . Cvet koji sam prvi osmislila i danas stoji prvi kada svoje čestitke ponesem na prodaju.
Koliko se već godina uspešno time baviš?
Uh, to sam već malo zaboravila…mislim da je to bila zima 2015. godine. Znači da ima tri godine i nešto više kako se time bavim.
Uspevaš li da zaradiš dovoljno samo prodajom čestitki ili možda imaš i dodatni posao?
Svaki posao prolazi kroz težu i lakšu fazu. Moj posao je sezonski i vremenski uslovi određuju hoću li danas raditi ili ne, ali ako verujete u to što radite i imate podršku, sve je moguće. “Dovoljno” je danas relativan pojam, jer ono što je meni dovoljno, nekome možda nije ni pola onoga što on smatra dovoljnim. Od malih nogu sam naučila da budem zadovoljna onim što imam i borim se da to što imam bude baš ono što mi je potrebno, ni manje ni više. Tako da je moj odgovor, da, uspevam da zaradim onoliko koliko mi je dovoljno. 🙂
Materijal od koga praviš svoja mala umetnička dela takođe košta. Kako nabavljaš sve što ti je potrebno za svoju malu delatnost?
Za moju delatnost i nije tako teško nabaviti materijal (bar meni) jer živim okružena akrilnim bojama. Moj najveći izdatak je marker kojim oslikavam svoje čestitke. On dosta toga može da izmađija na koloritu, s tim da postoje ljudi koji vole moje motive, postoje oni koji vole apstraktni kolorit, a postoje i oni koji bi želeli neki svoj motiv na koloritu koji im se dopadne, na primer: rakija, PMS 🙂
Pretpostavljamo da si naišla na različite ljude radeći ovaj posao. Da li je te je ikada demoralisalo to što neko ne želi da kupi tvoju čestitku? Kako si to prevazišla?
Ono što mogu da kažem sa sigurnošću posle ovoliko vremena jeste da ljudi vole moj način prezentovanja, a samim tim se zainteresuju i za ono što radim. Nikada me nije demoralisalo to što je neko neljubazan ili ne želi da kupi moju čestitku. U trenutku mogu da se “izmerviram” zbog nekulture, bezobrazluka u sagovorništvu, ali mi je na prvom mestu žao te osobe, ne zbog stava koji ima prema meni, već zbog nje same. Smatram da srdžba proizilazi iz nezadovoljnih i nesrećnih ljudi. To je taj neki prazan prostor koji im je pojeo neki crvić negativne energije, pa sada time popunjavaju tu prazninu.
Da li možeš da nam ispričaš svoje najneprijatnije i najprijatnije iskustvo sa ljudima na Trgu republike u Beogradu?
Situacije su neprijatne onoliko koliko mi dozvolimo da budu, s tim što nekada možemo da utičemo na njih, nekada ne. Pitanje je elokvencije koliko možeš da se izboriš sa takvim situacijama i ljudima, a to se rešava čitanjem knjiga, iako deo današnje omladine misli da će naučiti sve iz tekstova pesama, e, pa neće! 🙂 Ali volim i ja da slušam muziku, nemojte da mislite da ne volim, samo smatram da smo se malo udaljili jedni od drugih i da ne znamo na koji način da se ophodimo.
Neprijatnost blokiram svojim načinom prezentovanja čestitki, veoma mi je bitan taj trenutak. Mnogi me pitaju odakle mi hrabrost da uopšte priđem nepoznatim ljudima. Zapravo je cela poenta u tome da priđem čoveku onako kako bih volela da neko meni priđe. Svaka moja konverzacija počinje sa “Izvini ako smetam/izvini ako te prekidam/izvinite ako vas ometam u razgovoru…” Čak i kada je osoba sama, nije u redu prekidati ni nečiji tok misli. Druga stvar je taj psihološki momenat samopouzdanja, a stiče se mantrom kojom se vodim, to je “niko nije ni toliko gori, a ni toliko bolji od tebe”, i to moraš istinski da osećaš u sebi.
Mnogo je više pozitivnih susreta i ljudi, nego što je negativnih. Ima ljudi sa kojima sam ostvarila kontakt, koje uvek pozdravim ili čak odem sa njima na kafu, to su divna poznanstva.
Izdvojila bih dve simpatične pričice. Prva je da su jedan momak i jedna devojka jedno drugom stalno kupovali čestitke, s tim da ja nisam ni znala da su zajedno, dok jednog dana nisu došli da kupe čestitku kada su saznali da je ona u drugom stanju. Tu čestitku sam im poklonila i napisala “Be happy” jer verujem da je sreća ono što nam svima treba.
Druga je ta da je jedna devojka želela da joj napišem na jednom apstraktnom koloritu reči “Postaćeš tata”.
U takvim trenucima postanete deo te njihove sreće i blaženstva, a taj momenat sreće je, opet kažem, to što je bez izuzetka svima potrebno.
Koliko ti je teško da stojiš na Trgu leti kada je plus 40 stepeni i zimi kada je minus 15?
Ja sebi kreiram radno vreme, to je veoma važno. 🙂 Bitna je volja, želja i cilj koji imaš pred sobom, mnoge stvari su manje teške, nego kada ti taj cilj izostane. Lakše mi je u leto, nego preko zime. Mada sada je hladno, pa bih radije leto, da je leto draža bi mi bila zima. 🙂
Jesi li više radila preko zime ili preko leta?
To je nekako sve metafizički lepo raspoređeno. Zimi ima više praznika, vlada praznična euforija i samim tim ljudi imaju više razloga da izaberu čestitku za nekog svog, dok je leto samo po sebi lepršavo, duže traje dan i ima daleko više ljudi nego preko zime.
Oprobala si se i kao manekenka/model. Možeš li nam više reći o projektu u kome si učestvovala?
Pre bih odabrala reč model, jer “manekenka” jeste simbol za devojku koja pazi na svoj izgled, vodi računa o svojoj liniji i vitkosti tela. Nije mi bio cilj da se predstavim kao manekenka već kao svakodnevna devojka, jer sam projekat u kome sam učestvovala ne podrazumeva “lepotu po svim standardima” koliko god i možemo da kažemo za tako relativan pojam da može imati standardizovan oblik. Projekat Kataliza je želeo da prikaže svakodnevnu devojku koja se možda bori sa viškom kilograma, ili pak dobro pliva u svemu tome i voli sebe takvu kakva je. Kombinacija body posivite i činjenica da je svako telo lepo na sebi svojstven način ima za cilj da podrži ljude i vrati im samopouzdanje, naročito mladim devojkama koje se sreću sa stvarima kao što su hormonski poremećaji, promene navika. Kataliza je podrška ljudima koji su iz nekog razloga došli do viška telesne mase sa kojom se sada bore, kako fizički tako i psihički. Ja sam presrećna što sam deo Katalizinog projekta i radujem se svakoj narednoj saradnji sa njima. Pozvala bih sve devojke da se prijave i da dođu u decembru u Dorćol Platz da se družimo i razmenjujemo sjajnu energiju.
Šta bi poručila mladima u Srbiji koji nikako ne mogu da pronađu ono u čemu su dobri, a šta bi poručila onima koji nikako ne mogu da pronađu posao?
Čovek mora jasno i glasno da popriča sam sa sobom i da bude iskren prema sebi. Prvo mora da reši želi li ili ne želi da radi. Volja i želja da živiš od svog rada dovešće te do toga da pronađeš ono u čemu si dobar. Prosto čovek nije stvoren samo za jedan posao, ima mnogo talenata u jednom čoveku, to mogu da kažem jer poznajem dosta takvih ljudi, ali ne može da sedi i logikom zaključuje u čemu je dobar, već mora da proba da li je to nešto za njega ili ne. Ono što uvek možemo da izvučemo iz sebe, bilo da će to biti osnovni izvor prihoda, bilo da samo premostimo neki period, jesu predmeti još iz osnovne škole: muzičko, likovno, fizičko. Ako malo sebe date tim kreativnim stranama ili načinu zdravog života, uvek ćete se dočekati na noge. Moj veliki uzor je Momo Kapor, koji je iz sebe uvek znao da izvuče najbolje, i na njegovom primeru sam dosta toga naučila.
Gde vidiš sebe kroz nekoliko godina? 🙂
Ja sam osoba koja voli da razmišlja o budućnosti i da pravi poređenja sa sadašnjim vremenom i prošlošću. Uvek mogu da imam u glavi neke realne planove i da njima stremim, ali život me je naučio da ima mnogo nepredvidivih stvari koje mogu da se dese i skrenu me sa koloseka. Bitno je da u tom trenutku problem ili prepreku, kako god ga zvali, ne doživljavamo kao udarac, već da se pomirimo, i da kako da kažem “sarađujemo” sa problemom. Jer čim krenemo da sarađujemo, prevazići ćemo ga i evo do danas mogu da kažem da zaista, i to bih svima poručila glasno: NIJEDAN PROBLEM NIJE NEREŠIV! Ja sam svojima čak i zahvalna jer su me očvrsli za mnoge stvari koje su kasnije dolazile, i mnogo sam brže mogla da se izdignem iz svih sledećih situacija koje su me snalazile.
Štagod da se desi kroz tih nekoliko godina (nadam se ništa mimo planova 🙂 ), moje čestitke će i dalje postojati, jer je to nešto u čemu ja uživam, što mi donosi radost, i što je moj trenutak sreće i ispunjenja. One su čak za ovo vreme dobile i svoju primenu kao obeleživači za knjige, minijature na zidovima ili se na nekom frižideru druže sa magnetima. 🙂
Imaš li nešto da dodaš za kraj?
Sve želje, čestitke i pozdravi, tek toliko da se ne zaboravi! 🙂
Razgovarala: Lidija Miljković ◊ Fotografije: privatna arhiva
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.