Sjajna mala i budala

– Samo se ti zezaj, pa će malu neko da ti mazne ispred nosa!
– Ma ko će da je mazne, mala je luda za mnom.
– Dojadiće njoj to tvoje toplo-hladno, i dok se okreneš, neće je biti.
– A otkad se ti tako razumeš u žene, majke ti?

Otkad su meni jednu malu tako maznuli. Baš tako, ispred nosa. Dok sam ja jurio za nekima „iz bolje kuće“. To mi je tada trebalo, te neke neozbiljne. Neobavezne. Sa malom je drugačije.

Njoj sam se odmah dopao. Sjajna mala. Gledao sam je. Video sam tu oštrinu crnog oka i da i ona mene gleda. Ali glupa muška, ona druga glava je mislila o onoj jednoj stvari, iako je prilično precenjena, ako ćemo iskreno. A mala je znala da mi priča o stvarima koje sam radio, a da ih se ni sam nisam sećao. Pamtila je rečenice i događaje jer me je posmatrala. Umela je vešto rečima da me prevede žednog preko vode. Ume to i danas.

Samo, kada se sretnemo, mala izbegava da me pogleda u oči. Jer vidi da ja nju sada gledam kao što je ona nekad mene. Igrao sam se sa njom, nije da nisam. Mislio sam da to tako treba, da i sa njom to tako ide. Te igrarije toplo-hladno, hoću-neću, jesmo-nismo. Ali nije išlo. I dojadilo joj je. Pojavio se neko ko se sa njom nije igrao. Nije se plašio. Ni nje, ni tih ozbiljnih stvari sa njom. I otišla je. Dok sam se okrenuo više je nije bilo.

Sreo sam je danas. Ostao sam na nogama, iako sam na trenutak izgubio vazduh. Nekada sam je doživljavao kada je vidim, a sada je preživljavam. Đavolski je lepa. I ona i taj njen nonšalantni stav dok izgovara jedno „ćao“ u prolazu. Boli me ta mala. Jer je nemam. Niti ću je ikada imati.

Jer sam se igrao.

Jer sam se plašio ozbiljnih stvari sa njom.

Jer sam izigravao budalu.

A možda i nisam. Možda jednostavno i jesam budala.