Sinoć sam ispred ogledala uhvatila za vrat Silviju Plat. Moji dugi prsti poput hobotnice omotali su se oko njenog tankog vrata. Ona je klasičan primjer žene koja je protraćila život zbog muškarca. Zato je i ne volim. Ne volim slabosti. A moja slabost je Silvija, moj postanar u meni.
Svaki put joj o nos otrljam Lazara. Ako si mačka i imaš svih devet ja ću da ti uzmem bar pet života, Silvija!
Sinoć sam je davila rukama. U svilenom ogrtaču mokre kose stiskala sam hladnokrvno njen vrat i tjerala je da za mnom ponavlja stihove:
“Iz pepela
Ustajem s kosama crvenim
I muškarce kao zrak tamanim.”
Očima mi je govorila da ne može. Onda sam joj pustila vrat i slušala je kako boreći se za vazduh recituje:
“Umiranje je
Vještina kao i sve ostalo,
Ja to izvodim maestralno.
Izvodim tako da izgleda pakleno.
Izvodim tako da izgleda stvarno.
Moglo bi se reći rođena sam za to.
Lako je to izvesti u grobnici.
Lako je to izvesti i ostati gdje si.
Ovo je teatralni
Povratak…”
Dosta! Zaustavila sam je stavivši joj boso stopalo na vrat.
Ja nisam kukavica. Ja ne oduzimam sebi život, Silvija! Ja sam tvoj fenix koji tamani muškarce. Provalili su me. Rekao mi je jedan (kojem sam na njegovo “volim te” odgovarala toliko mehanički “i ja tebe”) da sam lucifer bez emocija, da ne volim nikoga, i da su svi oni samo objekt mojih patetičnih priča.
Moj stari prijatelj R. mi piše. On misli da me zna. On kaže da sam opasna kombinacija uma i sexipila. I sve to zna jer je par sati gledao u moju sliku na kojoj se vidi moje rame koje krasi žuta bretela. Nazvao me bretelom.
Ja sam jedina žena koje se R. boji. Sve druge bocka, razljuti, rastuži, meni dolazi i priča samo kada sam u okovima. Mislila sam da je zaljubljen u mene, poslije sam shvatila da je opsjednut sa mnom. Jer ja sam sve ono što bi on želio da bude.
Ne volim nikoga. Volim da me vole, zato sam bezbroj puta odglumila ljubav i učinila da par njih u isto vrijeme misli da baš njih volim. Meni je “i ja tebe” rutina. Ali i toga sam sita. Zato je tu Silvija da me upozori na njega zbog kojeg sam u iskušenju da izgovorim “volim te” ne tražeći od njega ono “i ja tebe”. Vrtim se u kavezu u svilenom kućnom ogrtaču. Nije mi stavio okove. Na putu je ka tome. Zato se R. javlja i sluti da još neko osim Silvije uvlači mi se u um i ispod svilene tkanine.
Silviju mogu da udavim i devet puta ali šta ću sa njim?
Pala sam na koljena na pod kraj Silvije i izvukla kaiš iz ogrtača, omotala joj ga oko vrata i devet puta gledala kako živi i umire.
Sad mogu, bez griže savijesti, da zbog ljubavi izgubim sve ono čemu se R. u meni divi.
Autor: Luna Hodžić
