Hoćeš li mi oprostiti ako odem?
Ako te ostavim uplakanu i uplašenu?
Da li tvoje srce može da razume moje, koje je na komade puklo?
Da li to malo srce, što ti kuca ispod cvetne haljinice, može da shvati šta je bol?
Nisam ti o bolu puno pričao.
Učio sam te da je život spektar šarenih boja i neograničenih mogućnosti.
Učio sam te da su ljudi dobri, ma koliko zla ti naneli.
Govorio sam ti da pronađeš dobro u zlu.
Da pronađeš prekidač u mraku.
Da upališ svoje svetlo života, a ne da tuđe slepo pratiš.
Učio sam te da voliš, jer nije li ljubav ono što pokreće taj kotur čovečanatva?
Ti si ljubav. Ti mene pokrećeš. Zar ne?
Učio sam te da se smeješ.
Tvoj osmeh je moja sreća.
Nisam te učio o suzama, nekako sam verovao da ću ja biti dovoljno jak da ti nikada te suze ne osetiš.
Preskočio sam tu lekciju.
Želeo sam samo da budeš bezbrižna.
Ali…
Sada plačeš.
Plačeš kao da želiš za napoknadiš sve neisplakano. Niz tvoje rumene obraze padaju najkrupnije kapi koje sam ikada video. Prstićima si čvrsto stegla moj prst.
Očima mi postavljaš milion pitanja.
Zabrinuta si..
Drugom rukom brišeš promrzli nos.
Nešto bi da kažeš, ali ne znaš šta bi kazala. Jer ne znaš ni šta ošećaš. Ne znaš ni šta se dogodilo. Ne znaš odakle sa počneš.
I bolje ne govori.
Nisi spremna sa upoznaš drugu stranu medalje. Najstrašnije što si videla je Snežanina zla maćeha. Najsmrtonosnije oružje je otrovna jabuka. Ti još veruješ u pegaze, kuće od čokolade, Deda Mraza, vilenjake i u happy end.
Ti si samo dete. I nisi kriva što ti neko otima detinjstvo iz grudi.
Ti si samo dete. I nisi ti kriva što si baš sada dete. U ovom izopačenom svetu. U ovo izopačeno doba.
Ti si samo dete, a ja sam samo otac koji svoje dete ostavlja rušeći mu detinjstvo.
Hoćeš li mi oprostiti ako odem? – pita me.
Iz daljine se čuju rafali. Pravi se da je to simfonijski orkestar. Diriguj prstima.
Ako se zemlja zatrese, zamisli se da se krdo jednoroga spušta na livadu blizu naše kuće.
Možda te neki i odnese na svojim krilima u čarobni svet od slatkiša.
A ako te uplaše ljudi, svi isto obučeni, grubih glasova, sa velikim puškama, zamisli da su to klovovi sa šarenim balonima, kao na tvojoj rođendanskoj zabavi.
Ne strahuj.
Ne tresi se.
Proći će.
Sve u životu kad – tad prođe.
A kada se završi, vratiću se po tebe.
Obećavam.
Sada moram da idem, da menjam ovaj svet.
Mora da bude bolji, bar za tebe.
To je tajna misija o kojoj još uvek ne mogu sa ti govorim, princezo.
– Obećaj da nećeš plakati, molim te. – rekao joj je.
– Eto neću više, obećavam. – rekla je tihim glasom.
Sagnuo se da je još jednom zagrli. O
Obavilaje svoje minijaturne ruke oko njegovog vrata.
Pogledala ga je svojim krupnim braon očima, pogledala ga je kao što bi se gledalo u Boga. Pomazila ga je po obrazu, onako kako samo ćerke znaju.
– Hoćeš li mi oprostiti ako odem? – šapnuo je opet.
– Već je oprošteno – rekla je dok ga je puštala iz zagrljaja.
Pomazio je po glavi i krenuo niz ulicu. Mahala mu je. Sve dok mu se nije izgubio trag. Mahala mu je i kada je zamakao iza brda. Mahala mu je satima.
A onda je dirigovala.
Smišljala je najlepše simfonije u svojoj maloj glavi.
Pričala je danima plišanom medi o jednom super heroju, koji je otišao na tajnu misiju.
“Ne smem ti kazati njegovo ime, ali ime i nije toliko važno. Ja sam ga radije zvala tata.”
Pričala je kao da veruje.
Samo bi joj se na licu, katkad ocrtala briga i oči bi joj zasuzile.
Ali nije plakala.
Obećala je da neće plakati.
A tata je obećao da će se vratiti.
I nikada se nije vratio.
Autor: Anđela Češljarac
favim.com
