Sećam se jednih ruku,
nežnih, toplih, uvek raširenih
i sprenih za zagrljaj – onaj zagrljaj
u kom svi problemi nestaju.
Sećam se jednog osmeha,
božanskog, iskrenog,
blagog osmeha koji preratse
u gromoglasan, zarazan smeh.
A taj smeh se ogleda i u očima…
I njih se savršeno sećam!
Gledaš ih, a one kao dva sjajna smaragda
koja isijavaju dobrotom, lepotom i nežnošću.
Sećam se tog glasa koji je
nemoguće zaboraviti ni za hiljadu godina!
Bio je to glas ljubavi, glas razuma,
glas heroja i žrtve – sve u jednom!
Najbolje od svega sećam se tog srca
i te duše – ne zna se šta je bilo veće!
Toliko su veliki bili to srce i ta duša
da su se videli i osećali kilometrima daleko…
A sada kažu nestalo je sve!
Ruke, osmeh, glas, oči, srce, duša…
Sve je nestalo, otišlo u nepovrat
da obitava u nekom drugom svetu.
Kažu, tamo pripadaju, tamo
su srećniji, tamo su večni…
Tako kažu ljudi, ali ne i
glas kog se dobro sećam…
On kaže da će biti sa mnom
kad god vetar zafijuče, da ću
te ruke, osmeh i oči videti kad god zažmurim,
a srce i duša nastaviti da žive u meni.
Sećam se…
A nekada je samo to i važno.
Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
