Pastir ispod hrasta leže,
U hlad od vrelog sunca pobeže;
Svoju kožu sakri golu,
Što je ceo dan gorela na polju;
I u toj senci,
U lenjoj, popodnevnoj dremci
On misli, uz uživanje:
“Oh, svako veće ljudsko prohtevanje
Od ovog je odveć veliko!”
Dok je miris suve trave
I vlažnog vazduha
Oko njegovog lica nevinog
Plutao i vrteo se, igrao…
Autor: Pavle Zeljić
