Sanjala sam te.
Ali ne onako
Kako ti misliš.
Već onako lepo,
Mirno, tiho.
Stvarno.
Toliko stvarno,
Da ujutru pod prstima
Osećam tvoju kosu,
Tvoj miris,
Tvoju ruku na mojim leđima,
Dok mi nešto važno pričaš.
I slušala sam te,
Mogu da ti ponovim
Sve što si govorio,
Jer bio je to onaj trenutak
Koji se trudiš da upiješ
Svim svojim čulima,
Zgrabiš i sakriješ.
Mogu da ti opišem
Kako ti se oči menjaju
Kada govoriš o ljubavi,
O Dostojevskom,
O putovanjima,
Stanicama i vozovima.
Kako se pojave one sitne bore
U uglovima tvojih očiju
One male smejalice.
Kako lepo dišeš
Staloženo, pravilno,
A ja bih iz kože iskočila i viknula:
„Ej, budalo, volim!“
Ali nemam kada
Jer me privučeš u zagrljaj,
Pa me ljubiš.
I tu se budim.
A osećam kao da je bilo stvarno,
Tvoj glas, poljubac,
Toplo je na leđima
Gde je tvoja ruka stajala.
Kunem se, bio si tu.
Sanjala sam te?
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.