Dečak je spavao… Sanjao je…
Mama ga je grdila. Vikala je na njega. Nije uradio domaći, znao je to, ali nije znao zašto toliko viče na njega. Izgledala je strašno. Plašila ga je. Želeo je da prestane, ali ona je vikala sve jače. Suze su mu se skupljale u očima. Trudio se da ne zaplače, ali znao je da neće moći još dugo. Sklopio je oči, a suza mu se skotrljala niz obraz.
Kada je otvorio oči, ležao je u svom krevetu. Gledao je oko sebe polako privikavajući oči na mrak. Neko je stajao u mraku na drugom kraju sobe! U prvi mah se uplašio, ali onda… Deda Mraz? Deda Mraz! To je zaista bio Deda Mraz! Ne… Čekaj! To nije… Deda Mraz je zakoračio prama njemu i dečak je sada mogao da vidi njegovo lice. Mogao je da vidi njegove okrutne oči divlje zveri i oštre zube predatora. Mogao je da vidi pola njegovog lica, jer druge polovine nije bilo… Dečak je vrisnuo i čvrsto zatvorio oči.
Nakon što je ponovo otvorio oči, okruživao ga je mrkli mrak. Nije mogao da vidi ni prst pred nosom – probao je. Ali čuo je… Čuo je tiho šuškanje. Čuo je teško disanje. Čuo je jezivi šapat koji je dozivao njegovo ime i bivao sve bliži. Čuo je svoje srce koje je sve glasnije lupalo. Osetio je hladan dah na svom licu, od kojeg je ostao bez svog. Ugledao je par zlatnih nemilosrdnih očiju pred svojima i osetio je ledene koščate prste na svom vratu. Nije čuo vrisak koji mu je poleteo sa usana. Panično je zatvorio oči.
Otvorivši oči, ponovo se našao u svom krevetu. Bio je sam u sobi. Skočio je sa kreveta i odjurio u maminu sobu. Nije bila tu. Tražio ju je po celoj kući, ali nije mogao da je nađe. Zatim ju je tražio prvo po celom gradu, a potom i po celom svetu… Ali… Ostao je sam… Ostao je bez nje, bez svoje mame, i, ma koliko puta zatvorio i otvorio oči, iz tog sna buđenja nije bilo.
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: asimn.org
