Sinoć mi je ušetala u san, kao da tu pripada i kao da je oduvek tu i boravila… Ušetala je u san i donela sa sobom vino… Bermet, reče… Mada, šta ja znam, mogla je i da mi samo prepakuje nekog najobičnijeg prokislog Vranca – sasvim nebitno… Bitno je da je bila tu.
Cela noć je proletela za tren i ni ne sećam se tačno kako je tekla… Sećam se samo pojedinih fragmenata. Sećam se kako je izvadila vinske čaše iz zadnjeg džepa svojih pantalona… Sećam se kako se duboko zamislila dok je sipala vino u čaše i kako ih je zbog toga umalo prelila… Sećam se kako smo razgovarali o… O svemu i svačemu… O prijateljstvu… O životinjama… O porodici… O ljubavi… O lošem (a pomalo i dobrom) vinu… O smehu… O današnjem smislu života… O sutrašnjem smilsu života… O umetnosti… O vođenju ljubavi… O lubenicama… O odjeku smeha u katedrali… O Mikelanđelu… O Da Vinčiju… O pogledima… O slučanim dodirima… O nadimcima i punim imenima… O snovima… Zaista o svemu i svačemu. Sećam se kako sam u par navrata, dok mi je pričala o sebi, o istinskoj sebi, poželeo da spustim svoje usne na njene i da ih više nikad ne podignem, ali sam ipak odoleo iskušenju, jer bi to značilo da bi tada zaćutala, a nisam bio siguran da bih to mogao da podnesem.
I tako nam je cela noć proletela i zora nas tromo pozdravila… Došlo je vreme da se ugrabi novi dan, ali… Ali neki sladak ukus mi se ipak zadržao na usnama i ne, ipak nije bio od vina…
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: 8tracks.com
