Hej, ti!
Ja sam samo htela da te pitam – šta radiš?
Je l’ te jednako mrzi da ustaneš ujutru?
Je l’ i dalje nalaziš najuvrnutije razloge da ne spavaš do pet, a onda spavaš kad se ja budim?
Kao kad se probudimo zajedno, pa me vraćaš u krevet i protestuješ „Još malo…“ pa se oko podneva okreneš na drugu stranu, kao da dan nije odavno počeo i kao da neće ni početi dok ne rešiš da je vreme da ustaneš jer si gladan i žedan i jer bismo mogli da se još malo ljubimo.
Htela sam da te pitam, hoćeš da idemo na dejt?
I da ne znamo gde ćemo.
I da ja kažem:
„Ti reci, ti si dečak“, a da ti kažeš:
„Ti reci, ja sam džentlmen“,
a kad ni to ne upali, da iz inata izgovoriš čuveno:
„Ja sam reko prošli put!“
I da odemo bilo gde, i da sednemo jedno naspram drugog.
I onda da me gledaš, i ja da te pitam:
„Šta me gledaš tako?“
I da ja tebe gledam, i da mi kažeš da imam „šta god“ pogled kad god pričaš.
Da ti kažem da je to moj normalan pogled ali da mogu i da žmurim. Tik ispred tebe.
Htela sam, isto, da te pitam, hoćeš da vodimo jedan od onih uvrnutih razgovora o filmovima, čudnim trendovima i ljudima sa kojima se upoznaješ po pet puta.
Da mi pričaš koliko si uvrnut kad si pijan i da shvatim koliko si uvrnut čak i kad si trezan.
Htela sam da te pitam, hoćeš da se igramo pitalica?
Da me pitaš šta bih bila u paralelnom univerzumu, a ja da ti kažem da bih bila druga ja koja bi posmatrala ovu mene i krstila se svojim glupostima. Da mi kažeš da to ne može tako i da onda ova „ja“ ne bi sedela prekoputa tebe. Da onda kažem da mi je dobro ovde.
Htela sam da te pitam da idemo na neki koncert i ne čujemo neke pesme. Ili na karaoke, ali ne da ja pevam nego da se ti provučeš do mene posle svoje pesme i zalepiš mi poljubac da se okrenem. I da mi nepoznati čovek kaže, „ovaj tvoj kida!“. A da ja to već znam.
Htela sam da te pitam hoćeš li da idemo u zoo vrt da gledamo majmunčiće i da majmunčići gledaju u nas.
Hoćeš da konstatujemo da nismo gladni i onda odemo da jedemo kad već prolazimo pored hrane?
A da odemo na pet piva i da ja popijem jedno a ostatak prosledim tebi?
Znaš, htela sam da te pitam,
hoćeš da idemo tako negde zajedno?
Jer što se mene tiče, baš bismo mogli da idemo tako negde zajedno.
A mogao bi i samo da dođeš.
Ja sam samo htela da te pitam – šta radiš?
Je l’ te jednako mrzi da ustaneš ujutru?
Je l’ i dalje nalaziš najuvrnutije razloge da ne spavaš do pet, a onda spavaš kad se ja budim?
Kao kad se probudimo zajedno, pa me vraćaš u krevet i protestuješ „Još malo…“ pa se oko podneva okreneš na drugu stranu, kao da dan nije odavno počeo i kao da neće ni početi dok ne rešiš da je vreme da ustaneš jer si gladan i žedan i jer bismo mogli da se još malo ljubimo.
Htela sam da te pitam, hoćeš da idemo na dejt?
I da ne znamo gde ćemo.
I da ja kažem:
„Ti reci, ti si dečak“, a da ti kažeš:
„Ti reci, ja sam džentlmen“,
a kad ni to ne upali, da iz inata izgovoriš čuveno:
„Ja sam reko prošli put!“
I da odemo bilo gde, i da sednemo jedno naspram drugog.
I onda da me gledaš, i ja da te pitam:
„Šta me gledaš tako?“
I da ja tebe gledam, i da mi kažeš da imam „šta god“ pogled kad god pričaš.
Da ti kažem da je to moj normalan pogled ali da mogu i da žmurim. Tik ispred tebe.
Htela sam, isto, da te pitam, hoćeš da vodimo jedan od onih uvrnutih razgovora o filmovima, čudnim trendovima i ljudima sa kojima se upoznaješ po pet puta.
Da mi pričaš koliko si uvrnut kad si pijan i da shvatim koliko si uvrnut čak i kad si trezan.
Htela sam da te pitam, hoćeš da se igramo pitalica?
Da me pitaš šta bih bila u paralelnom univerzumu, a ja da ti kažem da bih bila druga ja koja bi posmatrala ovu mene i krstila se svojim glupostima. Da mi kažeš da to ne može tako i da onda ova „ja“ ne bi sedela prekoputa tebe. Da onda kažem da mi je dobro ovde.
Htela sam da te pitam da idemo na neki koncert i ne čujemo neke pesme. Ili na karaoke, ali ne da ja pevam nego da se ti provučeš do mene posle svoje pesme i zalepiš mi poljubac da se okrenem. I da mi nepoznati čovek kaže, „ovaj tvoj kida!“. A da ja to već znam.
Htela sam da te pitam hoćeš li da idemo u zoo vrt da gledamo majmunčiće i da majmunčići gledaju u nas.
Hoćeš da konstatujemo da nismo gladni i onda odemo da jedemo kad već prolazimo pored hrane?
A da odemo na pet piva i da ja popijem jedno a ostatak prosledim tebi?
Znaš, htela sam da te pitam,
hoćeš da idemo tako negde zajedno?
Jer što se mene tiče, baš bismo mogli da idemo tako negde zajedno.
A mogao bi i samo da dođeš.
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.