Ana je sitna devojčica golubije-plavih očiju i neuredne crne kose. Povučena. Uvek u nekom svom svetu. Uvek sama… Sama ide u školu. Sama sedi na časovima. Sama jede užinu. Ponekad sama sebi nešto šapuće.
Druga deca se ne druže s njom, nego je izdaleka ogovaraju.
„Čudakinja…“, reče jedan dečak.
„Frik…“, prošaputa jedna devojčica.
„Prljavica…“, namršti se druga.
Svi znamo da ljudi, a pogotovo deca, umeju biti okrutni prema onima koji su drugačiji… Drugačiji kao što je Ana drugačija. Povremeno bi čula podsmeh svojih vršnjaka. Osetila zgužvani papir koji bi je tokom časa pogodio u glavu. Rame popularne devojčice koje bi je zakačilo na hodniku. Nažalost, na tome se nije završilo…
pinterest.com
Bilo je to jednog olujnog popodneva u školskom WC-u. Slaba sijalica je lenjo bacala žutu svetlost po prostranoj prostoriji popločanoj plavičastim pločicama po kojima se bez imalo ustručavanja širila crna buđ.
Ana je prala ruke nad napuklim lavaboom, kad su u prostoriju ušle četiri, kako bi to one same za sebe rekle, najpopularnije devojčice u školi. Zalupile su vrata za sobom i prišle Ani koja je pred njima ustuknula i počela da se povlači unazad. Munja je sevnula ispunjavajući sumornu prostoriju svojom srebrnom svetlošću i bacajući u prvi plan zlokobne osmehe na licima četiri devojčice. Ana bi saterana u ćošak. Jedna devojčica je zgrabi za kosu i baci na vlažne buđave pločice.
„Nakazo…“, reče druga devojlčica.
„Friku!“, priključi se treća.
„Gadiš mi se!“, viknu četvrta i pljunu Anu.
Sve počeše da je šutiraju i da joj čupaju kosu. Nekoliko dugih trenutaka nisu ni primetile da Ana nešto kroz jecaje šapuće.
„Sama… Sama… Sama…“, ponavljala je Ana, iznova i iznova.
Kada su je konačno čule, samo su se nasmejale ne prestajući da čupaju i šutiraju malenu sklupčanu devojčicu po imenu Ana.
„Naravno da si sama! Ko bi ikad želeo da išta ima s tobom?!“, rekla je jedna devojčica kroz zlokobni smeh.
„Sama… Sama… Sama…“, kroz plač je ponavljala Ana.
A onda… Onda je naglim trzajem podigla glavu ka njima i vrisnula: „NISAM SAMA!!!“
Munja je sevnula i osvetlila njene sada potpuno crne oči. Iznad nje se izdigla ogromna zloslutna sena, čija se glad mogla okusiti u vazduhu. Devojčice su bile zamrznute strahom koji im je zamenio krv u žilama. Ani se licem razvukao zlokobni osmeh…
Nedugo potom, Ana je klečala u školskom WC-u popločanom crveno-plavičastim pločicama po kojima se bez imalo ustručavanja širila crvenkasto-crna buđ. Bila je sama…
Autor: Miroslav Stojković
