Sakrio sam te u dvadeset i trećoj,
između redova – u stih,
u nekoj priči od nas većoj,
daleko od svega i svih.
Sakrio sam te u korice,
tamo gde nikoga nema,
između knjiga iz police,
između načetih krema
i tvog zaboravljenog parfema.
Sakrio sam te u beleške,
u ižvrljane kalendare,
godinama te krijem bez greške,
u fioke i plakare.
Sakrio sam te od sveta,
pretvorio te u tišinu,
ima te u prvom danu leta
i u stonom, crnom vinu.
Sakrio sam te u priči,
bez kraja i početka,
pa mi na momenat zaliči
da je opet devedeset i neka.
Sakrio sam te od ljudi,
od radoznalosti svake,
tamo dole, u grudi,
tamo čuvam ostatke.
Sakrio sam osmeh tvoj,
duboko, duboko u sebi,
I tvog telefona broj,
sve što je pripadalo tebi.
Sakrio sam trenutke,
i šetanje pored reke,
tvoje plišane lutke
i uspomene davne, daleke.
Sakrio sam tvoju sliku,
od svakog zraka sunca,
sakrio sam te toliku,
U 300 grama srca.
Sakrio sam te od pogleda,
i od ljubavi novih,
između dva reda,
između rebara mojih.
Sakrio sam te tamo
gde smo večno mladi,
tamo si moja samo,
tamo sve za nas radi.
Sakrio sam te od staračkih bora,
od svađa i završetka,
na obali izmišljenog mora,
da se volimo ispočetka.
Uz tebe sam sakrio sreću,
i sve što si ostavila za sobom,
pa kad ne znam gde ću
ja zažmurim da budem sa tobom.
Autor: Anđela Češljarac
