– Nisam ti rekla, ali čuli smo se. Ponovo. – sedela je ispred mene kao okrivljeni na suđenju.
– On pisao ili?
– Ja sam.
Ćutala sam. Ko sam ja da joj bilo šta kažem kad i sama pravim slične gluposti i bijem glavu o zidove. Ne znam posle koliko se takvi zidovi lome. Moju glavu su dobro podnosili, pa sam umela baš dugo da bijem o njih.
– Dobro, i? – zapalila sam cigaretu, primakla pepeljaru i namestila se udobnije da je slušam.
– Nećeš da me grdiš?
– Pazi mala, nema tu ko šta tebe da grdi. U tvojim cipelama niko nije bio, pa da sad ima pravo da ti popuje i prigovara. Ok, raskinuli ste, nedostaje ti, ispao je skot, ali se ti i dalje držiš za one neke lepe osećaje. I još ovo ću ti reći: laže te ko god tvrdi da nikad u životu nije napravio nešto slično ili bar pomislio. Tvoja stvar šta radiš i kome se javljaš, odluka je samo tvoja kao što je i veza sa njim bila tvoja. Ali sa druge strane, vidi samo šta ti donosi i koliko ti odmaže. Šta je bilo kad ste se čuli?
– Ništa, ispalio me. Kreten.
Ugrizla sam se za jezik. Mogla sam da psujem, a mogla sam da kažem da ima i gorih kretena od njega. Čak tu i tamo po neki bude i simpatičan u svojoj ekstremno velikoj dozi kretenizma, ali sam nekako procenila da je bolje da taj deo prenebregnem i fokusiram se na nju.
– Dobro, probala si, šta si sad obesila nos. Nećeš više to da radiš i eto. Budi malo kao oni.
– Kako to misliš?
– Ma kad raskineš sa nekim raskini onako definitivno. Posle ta muljanja, javljanja, viđanje, to su takve muke za tebe, nećeš moći da se otkačiš, a njemu ego probija sve plafone dvadesetospratnice. Nažalost, znam šta ti pričam, i ne postoji drugi scenario.
– A da te pitam nešto, jesi ti ovako iskrena i racionalna i kad pričaš sa muškarcima?
Sada se ona udobnije namestila da mene sasluša. Do danas nisam shvatila koliko te izanđale fotelje u njenoj sobi mogu da budu udobne.
– Ako misliš da li sam iskrena kada se priča o muško-ženskim odnosima, da, jesam. Ponekad čak i neprijatno iskrena.
– Neprijatno iskrena? – podigla je jednu obrvu i čekala da objašnjenje.
– Aha, nekad baš nemam meru. U par navrata mi je bilo žao, ali eto, sami su tražili, a kod mene ko traži đavola, nađe ga mnogo brzo.
– U to ne sumnjam! – počela je da se smeje, a ja sam se njoj isplezila kao petogodišnjakinja.
Zaćutale smo na neko vreme. Mala se zagledala u jednu tačku na plafonu.
– Alo, mala, šta ima tamo gore? – mahala sam rukom u kojoj sam držala cigaretu ne bih li joj skrenula pažnju.
– Ma, ništa, razmišljam.
– Hajde pogledaj me i slušaj šta ti govorim: štiti se. Štiti sebe u takvim odnosima koliko god možeš. I kad ti najviše fali, i najviše nedostaje, seti se zašto više nije tu, seti se kako si se sve i koliko loše osećala u njegovom prisustvu. Ne daj da ti se takvi osećaji ponovo dese, a već provereno znaš da možeš da ih očekuješ.
Uspravila se u fotelji, i pogledala me ravno u oči.
– Stalno mi to govoriš, da treba da se čuvam i da se štitim i da ne dozvolim da mi se neke stvari ponovo dogode sa njim ili bilo sa kim drugim. Štitiš li ti tako sebe?
Šah-mat.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.