Pregled rubrike: Nebeske hronike

„Kako ide?“, Adama prenu duboki melodični glas. On podiže pogled sa knjige pred sobom i njegove zlatne oči sretoše Venerine šarene. Sara ustade i stade kraj Adama polažući dlan na njegovo rame, a Sebastijan skoči na sto i sede kraj knjige koju je zver do malopre pokušavala da čita. Veneri topao osmeh zaigra na usnama. „Pa, ne baš…“, poče zver,…

Beše to negde krajem prve polovine dvadeset i prvog veka… Širom sveta, ljudi su primetili da se nešto čudno događa, ali niko nije znao zašto. Činilo im se kao… Kao da je Smrt… Zabušavala? Na bojnim poljima svi vojnici su ili imali jako puno sreće, ili njihovi neprijatelji uopšte nisu umeli da nišane – iako je bilo dosta ranjenih, broj…

Noć je jenjavala. Sunce je već mahalo gradu sa druge strane horizonta. Ulice su bile puste. Samo je jedan visoki crnokosi čovek šarenih očiju šetao ogromnu crnu dogu hladnim asfaltom… Ili bi možda trebalo da kažem da je doga šetala njega? Crnokosi čovek, koji i nije zaista bio čovek, je potrkivao kako bi držao korak za ogromnom dogom, koja i…

Adam sedi u čitaonici biblioteke Pakla. Njegovo džinovsko telo je nadvijeno nad jednom od Tvorčevih knjiga. Iz petnih žila pokušava da je čita, ali mu to jedva polazi za rukom. Ta knjiga, kao i sve ostale Tvorčeve knjige, je napisana jezikom koji svako biće njegove kreacije razume. Međutim, iako jezik jeste svima razumljiv, sam tekst nije. „Kako ide? Isto kao…

Pali anđeo, Venera i njegov sin, đavo Samael su se našli u prostranom predvorju oronule i naizgled napuštene vile. Venera je zatvorio vrata za njima i dalje podupirući Samaela ramenom kako se ovaj ne bi srušio na pod. „Zašto smo ovde?“, upita Venera sina, vukući ga po debelom tepihu prašine. Šarene oči su mu letele ka uglovima prostorije okićenim gustom…

Crvenokosa devojka i ogroman čovek ogrnut u široki kaput sa kapuljačom koja mu je krila lice su, prateći belog mačora, pod okriljem noći prošli pored starog manastira i stigli pred ulaz pećine koja se protezala pod njim. Kročili su unutra i čovek je skinuo kapuljaču otkrivajući glavu zveri koja se pod njom krila. „Ispod manastira? Zaista?“, upita zver. „Da, ironija…

Lazar se užurbano probijao kroz masu ljudi čija lica su zračila istinskim mirom, kao da više nemaju ni jedne jedine brige. Ne prestajući da grabi ka svom odredištu, zapitao se da li to zaista i jeste slučaj sa svim dušama u Raju. Ali nije se dugo zadržao na tom pitanju – sekund kasnije, misli su mu se vratile njoj. Osećao…

„Knock-knock-knockin’ on heaven’s door, knock-knock-knockin’ on heaven’s door…“, pevušio je Petar svoju omiljenu pesmu pažljivo četkajući svoja krila. Uvek se trudio da izgleda reprezentativno pred dušama koje pristižu u Raj.  Tihi fijuk vetra i lagano treperenje vazduha ga je upozorilo na dolazak nove duše. Uspravio se, rukom je prešao preko svog odela otklanjajući sa njega i poslednje nepostojeće nabore, i…

Noć je bila izuzetno topla, ako uzmemo u obzir da je bio 31. oktobar. Ulicama su šetale raznorazne aveti – vampiri, vukodlaci, veštice, druidi, nimfe, patuljci, benšiji, pa čak i po koja gorgona i jedan zmaj… Ovo je bila noć u kojoj su mogli da zbace svoje maske i budu ono što zaista jesu, stapajući se sa morem ljudi prerušenih…