Putujem. Baš daleko. Dve bordo gumice su mi pričvršćene na temenu. U prozoru posmatram svoj odraz. Krupne, tamne oči su mi pune suza. Tužna sam. Autobus napušta neke nepoznate gradove. Žute table, sa podebljanim slovima crne boje, prolaze pored nas. Igram se končićem koji štrči iz rukava . U krilu mi je plišani medved bez jednog oka.
Putujem.
Baš daleko.
I opet mi je 7 godina.
Samo pola sata ranije sam se igrala u dvorištu. Skupljala sam lišće sa stazice na jednu gomilu i pretvarala se da su to ribe. Onda sam ih pecala suvom granom i posluživala ih svom medvedu. I baš je bilo lepo. Sve do tog momenta.
A onda me je majka uhvatila za ruku. Taj stisak mi i danas steže zglob.
“Idemo”, rekla je užurbano.
I pitala sam kuda.
“Bilo kuda”, rekla je.
Sećam se da je imala velike sunčane naočare, ali sam i pored njih videla da plače. Usna joj je bila natečena. Dah joj je bio kratak. Za sobom je vukla stari kofer.
I nisam postavljala pitanja. Znala sam da nekud žurimo i da nemamo vremena za objašnjenja.
Od celog svog života, ponela sam samo roze medveda i dve karamel bombone u desnom džepu.
Pojela sam ih kada smo izašle iz autobusa. Kiša je usput počela da pada, pa smo na stanici sačekale taksi. Obe smo ćutale. Ja jer sam se plašila da pitam, ona jer se plašila da kaže.
I nikada se više nismo vratile tim putem.
On je nestao sa naše životne rute.
Upoznala sam nove ljude u nepoznatom gradu, u kom sam provela ostatak života. Pecala sam neke druge ribe. Imala sam neke druge zanimacije.
I davale smo sve od sebe da budemo srećne. I bile smo, kada vratim film.
Ali nikada nismo pričale o tom danu.
Meni je sve bilo jasno, a ona znala da razumem.
I sada je posmatram. Nasmejana je dok dlanom ispravlja haljinu mojoj ćerki, a svojoj unuci. Osmeh joj se širi preko celog lica.
Osmeh koji godinama nije umela da napravi.
Nikada nisam pitala, ali sam vremenom sve više shvatala. Najbolje sam razumela kada sam i sama postala majka.
Sada mi je 27 godina. Ona je prestala da broji svoje kada je počela da broji moje, ali je lepša nego ikada.
Slabo se sećam života, ali mi je taj dan ostao urezan u pamćenje.
Sećam se da smo ušle u iznajmljeni stan od
dvadesetak kvadrata. Vlaga je pojela spoljašnje zidove. Krevet je bio tvrd. I nisam imala mesta za igru.
Sećam se da se tada zagledala u moje oči, dok mi je prstima sklanjala kosu sa lica.
“Dobrodošla kući”, rekla je.
Nisam razumela, ali je sada sve jasno.
Kuća je tamo gde je porodica, a ne gde su stvari. A mi smo bile porodica. Mala, ali srećna porodica. Samo zbog nje i njene hrabrosti.
“Mama, znaš da razumem?”, pitam je 20 godina kasnije.
Klimne glavom, jer zna o čemu pričam.
“Stavi kafu, ovo će biti dug razgovor”, odgovara.
I kuvam kafu. I slušam je. Slušam i ako nisam morala da čujem, ali znam da je ona morala da kaže.
A na njenom krevetu, u velikoj kući na dva sprata, još uvek spava roze medved bez oka, da je podseti šta je sve morala da preživi da bi nas dve danas živele.
Bila je dovoljno hrabra i izabrala je život.
Sad sam ja dovoljno hrabra da je saslušam.
Autor: Anđela Češljarac
