Još uvek se sećao svog sedmog rođendana. Mama mu je napravila veliku prekrasnu tortu na kojoj je brižljivo poređala sedam svećica plave, njemu omiljene, boje. Soba je bila ukrašena motivima Diznijevih junaka i praktično pretvorena u pravu pravcatu rođendaonicu. Tata mu je bio u kostimu Šilje, a on je nosio Mikijeve uši na glavi. Videlo se da su se svi svojski potrudili da mu proslava sedmog rođendana bude savršena. Pozvao je sve drugare iz razreda kako bi sa njima podelio svoj savršeni rođendan…
Niko nije došao. Baš niko. Ali on nije bio tužan koliko bi se to moglo pretpostaviti, ne. Nije bio toliko tužan, jer ih nije ni očekivao… Jeste se nadao da će neko, bilo ko, doći, ali očekivao nije. Znao je da ga deca iz razreda ne vole – nije znao zašto ga ne vole, ali je znao da ga ne vole. Znao je da bi, i kad bi došli, to bilo zbog mamine torte ili tatinog kostima, a ne zbog njega, tako da mu i nije toliko teško palo to što nisu došli. Bio je samo malo tužan… Samo malo… Proslavio je svoj sedmi rođendan sam.
Dvadeset godina kasnije sedi u svom skromnom stanu proslavljajući svoj dvadeset i sedmi rođendan. Nema torte. Soba nije okićena motivima iz njegovih omiljenih filmova i nema nikog prerušenog u njegovog omiljenog crtanog lika, koji je, među nama, i dalje Šilja.
Međutim, ovaj put nije sam… Ovaj put sedi u društvu svojih najboljih prijatelja i smeje se do suza zato što je Petar ispričao vic od kog je Mariji izleteo sok kroz nos. Ovaj put nije samo malo tužan, nego samo malo puno srećan…
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: favim.com
